Св. Александар Невски био је политичар. Бранио је Русију „веома
суптилном и храбром дипломатијом“. Разумео је да је у том моменту било
немогуће победити татарску Орду, која је „два пута Русију завила у црно“, заузела
Словачку, Хрватску, Мађарску, изашла на Јадранско море, продрла у Кину. „А
зашто он не диже устанак против татарске Орде?“ – пита Митрополит Кирил. „Да,
Орда је заузела Русију. Међутим, татаро-монголским завојевачима није била
потребна наша душа, нити су им били потребни наши мозгови. Татаро-монголима
су били потребни наши џепови, и они су извртали те џепове, али нису атаковали на
наш национални идентитет. Они нису били кадри да измене наш цивилизацијски
код. Међутим, када се појавила опасност са Запада, када су тевтонски витезови у
моћним оклопима кренули на Русију, никаквог компромиса није било. Када римски
папа пише писмо кнезу Александру, покушавајући да га приволи на своју страну…,
Александар одговара: Не! Он види цивилизацијску опасност, он те оклопнике
дочекује на Чудском језеру и разбија их, као што чудом Божијим са малобројном
армијом разбија далеко надмоћније шведске бојовнике који су доспели до Неве“.
Св. Александар Невски, по мишљењу великог песника и официра Руске
императорске армије Николаја Гумиљова, погубљеног у време револуционарног
терора, створио је мултинационални и мултиконфесионални „руски свет“, који
постоји до дана данашњег. Управо он је „одвојио Златну Орду од велике степе“.
Својим лукавим политичким потезима он је „успео да приволи Батија да не плаћа
данак Монголима. Велика степа, тај центар агресије против целог света, постала је
изолована од Русије захваљујући Златној Орди, која се почела инкорпорирати у
ареал руске цивилизације. То су први изданци нашег савеза са татарским народом и
монголским племенима. То су први изданци наше мултинационалности и
мултиконфесионалности. Од тога је све отпочело. Он је поставио темељ таквој
егзистенцији наших народа која је предодредила даљи развој Русије као велике
централизоване државе“.
Александар Невски, по речима Патријарха Кирила, јесте лик у коме се
сабирају многе улоге и квалитети. То је владар, мислилац, философ, стратег,
ратник, јунак. Лична храброст у њему је спојена са дубоком религиозношћу: „У
критичном моменту, када се морала показати моћ и снага онога ко командује, он
ступа у двобој и копљем погађа Биргера у лице… А од чега је све отпочело?
Помолио се у Светој Софији у Новгороду. Туђинске војске биле су далеко
надмоћније. Какав је ту отпор био могућ? Агонија… Он ипак излази пред своје
људе и обраћа им се. Са каквим речима? Није у сили Бог, него у правди и истини!
Јесте ли свесни какве су то речи? Колика је то снага!“
Патријарх Кирил Александра Невског назива „епским јунаком“: „Било му је
20 година када је потукао Швеђане, 22 године када је Литванце разбио на Чудском
језеру… Млад и леп момак! Снажан… Храбар“. Чак и његов спољни изглед
представља „лице Русије“. Али најважније је то што је као политичар, стратег и
војсковођа Александар Невски постао свет. „Боже мој! Да су у Русији после
Александра Невског постојали такви свети владари, каква би била наша историја?
То је колективни лик у оноликој мери уколико уопште може постојати неки
колективни лик… То је наша нада, зато што и данас имамо потребу за оним што
је чинио Александар Невски… Даћемо не само своје гласове него и своја срца
светом благоверном великом кнезу Александру Невском – спаситељу и
устројитељу Русије!“
Лик Александра Невског, како констатује Патријарх Кирил, „актуелан је за
Русију и данас, у 21. веку. Најважнији квалитет који, како ми се чини, у сва
времена мора бити својствен власти, јесте безгранична љубав према Отаџбини и
своме народу. Целокупна политичка делатност Александра Невског инспирисана је
управо тим снажним и узвишеним осећањем… Зар постоји „рок трајања“ таквих
особина као што су љубав према Отаџбини, према Богу, према ближњем, као што је
спремност да се живот свој положи ради мира и добробити своје Отаџбине? Зар те
вредности могу бити својствене само православнима, а бити туђе муслиманима,
будистима, Јеврејима, који од давнина мирно живе заједно са нама у
мултинационалној, мултиконфесионалној Русији – земљи која никада није знала за
ратове на верској основи?“
Одговарајући на питања о томе да ли херој Русије мора обавезно бити свет и
православан, Патријарх наглашава: „Човек чије се име асоцира са Русијом мора пре
свега волети нашу Отаџбину. Јер, само онај ко воли Русију, коме је она, да се
изразим Блоковим речима, попут суза прве љубави, јесте Рус, а ако неко јесте Рус,
он не може да не поштује Православље и да му не буде свим срцем благодаран као
историјској, државотворној и културно-потпорној религији наше земље. Наиме,
Света Русија је душа Велике Русије… Ми говоримо о човеку чије дело је
незамисливо без Русије и за којим ће она имати потребе. Такви су, по мом
мишљењу, неки обавезни услови грађанског прослављења истинског хероја наше
Отаџбине“.
Све дискусије у оквирима ТВ пројекта „Име Русија“ на овај или онај начин
вођене су око три проблема. „Први јесте добробит државе и средства за достизање
те добробити, питање о односу власти и тираније, о томе да ли се за добробит
државе може платити било која цена. Други проблем јесте спровођење реформи,
модернизација земље. Може ли реформа сломити нашу кичму, разорити нашу
цивилизацијску матрицу, јесмо ли спремни на то? Трећи проблем јесте власт.
Највећа достигнућа с једне стране, и лични живот са друге… Може ли лични живот
носилаца власти бити аморалан? „Име Русија!“ Та три плетива противречности
расплићу се само у личности Александра Невског. Једино је он „Име Русије!“.
Надахнути апели Митрополита Кирила нису остали без одјека, и на основу
резултата гласања путем интернета победио је управо Александар Невски. Многи
су то доживели као лично достигнуће и победу Митрополита Кирила, који је са
посебном убедљивошћу иступао у телевизијским дискусијама бранећи свога
јунака. Он сам у резултатима гласања видео је знак наде да се у руском народу чува
идеал Свете Русије: „Неки данас говоре да је то само разбибрига, само једна
телевизијска емисија, али у суштини то је нешто далеко веће: милиони људи
посведочили су ко је за њих пример, ко мора бити пример за наш живот. И то што
је свети благоверни кнез Александар Невски био назван „Именом Русије“, улива
наду у наша срца. Ако је наш народ, који је прошао кроз године атеизма, одлучења
од вере и Цркве изабрао као пример за себе светог човека, значи да идеал Свете
Русије живи у људима, значи да смо очували веру православну коју је бранио
Александар Невски. То значи да ћемо са његовим именом ми, руски народ, поћи
оним путем који нам Господ припрема“.
Коментаришући резултате гласања, Митрополит Кирил приметио је и ово:
„Догодило се нешто веома битно… Говоримо да смо православни народ, да смо
православна земља. Како то дефинисати, како то уопште идентификовати? Мислим
да је гласање скоро 50 милиона људи посведочило да је управо светост на
задивљујући начин после толико година безбожништва и разарања светиња у нашој
земљи остала вредносна доминанта нашег народа. Наиме, када Русију називамо
светом, ми у првом реду говоримо о систему вредности у чијем оквиру је управо
светост била карактерна морална доминанта која је надилазила све друге
вредности“.
На списку претендената на звање „Имена Русије“ главно место заузимали су
владари. Размишљајући о њиховој историјској улози, Митрополит Кирил сматрао
је да је неопходно применити етички критеријум приликом оцењивања личности
свакога од њих. У емисији посвећеној Катарини Другој он је дао високу оцену
њеној политичкој и државној делатности, али је истовремено констатовао: „Ми
губимо исправан критеријум. Ствара се утисак да ефикасан државни менаџмент
постаје главни критеријум за утврђивање Имена Русије. Зар лични живот не игра
никакву улогу? Зар морални систем вредности којим се неки човек руководио у
свом животу не игра никакву улогу? А може ли бити Имена Русије које ни под
којим околностима неће бити пример за већину наших људи? Сачувај Боже да
такво Име Русије буде пример за наше владаре! Тада бисмо могли да оправдамо
тиранију, пошто су тирани били најефикаснији менаџери“.
Даље Митрополит говори о односу царице Катарине према Цркви. По
његовим речима, она је нанела веома велику штету Цркви наставивши политику
Петра Првог и његових наследника усмерену на разарање монашког живота. Један
од првих корака које је предузела као владарка Русије било је затварање на стотине
манастира и експропријација црквених земљишних поседа. Када се Митрополит
ростовски Арсеније Мацејевич усудио да се успротиви њеним иницијативама,
царица је решила да се обрачуна са њим на најсуровији начин. Успела је да
издејствује његово рашчињење, подругљиво га назвала „Андреј Лажов“, заточила
га у влажном и мрачном казамату и уморила га глађу.
Проф. др Ксенија Кончаревић
НАСТАВИЋЕ СЕ…
