Свештеник Угрин Поповић: Шта се заправо дешава забраном Причешћа у Црној Гори?

Нешто што се практикује од 4 – 10 пута годишње није нешто чега се човек одриче, када му се то ускрати.

Да нисмо по природи инатан народ ова вест о забрани Причешћа би била прихваћена као и многе друге вести до сада које су нас мало по мало ограничиле од тога да будемо људи.

Постали смо бројеви а наша заједница тек статистика и збир индивидуа у конкретном простору и времену.

Дакле, пре него што су нам ”ускратили” Причешће ми смо се њега одрекли. Свели на тек пуку форму која се ”одрађује” уз много уздаха и ”одрицања” од 4 – 10 пута годишње.

Штавише, то причешће се свело на неку врсту подсећања нас самих на властиту праведност али и припадност једном већем организму – србској нацији!

Направивши од свог верског живота једну такву парадигму свакако да сам сусрет са Христом (Причешће) остаје у другом плану. Као нешто што је свакако веома битно и чега су нам пуна уста али у реалности то нам је подједнако далеко као и Палестина из тог периода пре две хиљаде година.

Мада и њу (Палестину тог доба) као и фолклор властитог схватања религије (схватање наслеђено од дедова у лошој интерпретацији очева) се из петних жила трудимо да очувамо као нешто веома битно. То доводи до комичних решења као што је дете женског рода завијено у мараму или модни израз за цркву (слично мумији египатских фараона) и изван цркве (скидање тих овоја, марама, побожних израза) са све пратећим елементима (шминка, лак, парфем) који се скидају или навлаче а у зависности јесмо ли у храму или не.

Тако, и на тај начин, хтели ми то или не, правимо две реалности а од нас самих две сепаратне личности – личност у храму и порти и личност ван храма и порте.

Свакако да је то постало могуће баш због тога што смо сусрет са Христом свели на од 4 – 10 пута годишње те је тако и дошло до простора за разноразне шпекулације које су својим интензитетом постале битне мада су у крајњој линији небитне. Превазиђене, свакако!

Ипак, постали смо ми сами превазиђени од својих синова у том крутом приступу Тајни над Тајнама. Што је круто ломи се, јасна је ствар а ми тај лом предајемо као аманет.

И сада ево епилога – Причешће се забрањује!

Као пробни балон. Тек на месец дана. У периоду који није укључен у то магично од 4 – 10 пута годишње тако да они који практикују од 4 – 10 пута годишње неће ни осетити да је забрана икада постојала. Некако ће им се учинити она природном.

Па зар и није природно да се одрекнемо практиковања нечег од 4 до 10 пута годишње зарад добра целог народа. Ма, целог света! Зар не, да је то мала жртва и одрицање које можемо дати?

Не, нису нама забранили Причешће. Ми смо га се сами одрекли!

Мислите о томе…