Међу најслабијим реалностима у свету друштвених односа јесте истина. То би се могло учинити као чудна изјава. Међутим, слаба тачка истине јесте ограничење које јој поставља њена сама природа. То јест – она не може рећи било шта, нити се икада може претварати да је нешто што није. Та ограничења истине немају лажи. Природа лажи је да може камелеонски попримити било који облик који је потребан како би тиме одговорила захтевима објекта њеног убеђивања. „Шта год да је потребно“ био би одличан опис природе лажи. Америка троши око 250 милијарди долара годишње на маркетинг. Највећи део тог напора није усмерен на дељење тачних информација већ на стварање жеље. Истина је ретко кад контролни фактор таквог приступа.
Наши животи могу попримити исти облик – настојање да изградимо идентитет који нам одговара. Мала је забринутост наша због тога што је та креирана личност мање него истинита. Пријатно нам је са лажима, све док су то лажи које ми сами бирамо. Постоји уобичајено искуство које се назива „синдром преваранта“, осећај да се, некако, претварамо да смо неко ко нисмо. Изненађен бих био ако то није за већину људи стално стање постојања данас.
Лажи нарушавају истину. Ако је Бог Истина (као што тврдимо у својој вери), онда је лаж идолопоклонство, наш покушај да се подигне нека чињеница која није истина Божја над Истином Божјом. То је чин убиства, нагон да се на месту бића успостави небиће. Живот који је супротан Јеванђељу јесте живот који се заснива на насиљу и лажи. И једно и друго представља ничеанску тврдњу о људској вољи као суверену над свим стварима: оно што се не уклапа учинићемо да се уклопи.
Ненасиље у Христовом животу и учењу је део Његовог постојања као Истине. У Његовој служби нема принуде, нема молбе или реторике. Често су Његове беседе биле изражене параболама које су људе остављале збуњенима (попут света око нас).
Морамо да приметимо код Бога да се Његова воља међу нама потврђује и изражава на ненасилан начин и без принуде. Иако ће многи пожурити сада да демантују ову истину разним причама из Старог завета, ипак не могу тако журно демантовати речено са примерима овог времена. Велика зла нашег времена углавном теку неконтролисано. Шта год да кажемо о хришћанској историји, она није била обележена радикалним интервенцијама Божанског деловања, исправљањем и заштитом Његовог народа, или кажњавањем тог народа или кажњавањем злих. Можемо расправљати о томе да ли каснија пресуда њих чека, али чини се да пресуда у садашњем времену недостаје. Прихватајући ово ми не исповедамо да Бога није брига. Уместо тога, поучени смо овим да је Он стрпљив.
Наравно, постоји велики број хришћана који се држе активног појма Божанске правде у којој Бог насилно покреће историју ка својим жељеним циљевима. Ако су једини доказ који се користи за ту тврдњу приче извучене из Старог завета, добро би било да критичар потражи неке савремене примере. Прича о нашој планети (нарочито у нашем модерном периоду) би била опозиција такве тврдње. Јер ако Бог користи насиље да постигне своје добре циљеве, лако би могао бити оптужен за неуспех јер очигледно је да не ради добро Свој посао.
Не желим да сугеришем да се Бог некако удаљава од историје – та идеја би била чисти секуларизам и потпуно страна истини. Како Бог улази у историју је сасвим друга прича. Христово оваплоћење, смрт и васкрсење су основни примери Божјег присуства и деловања у нашој средини. Он је посвећен нама чак до смрти – и то смрти на крсту.
Оног дана када је Христос умро на крсту, нико ко је био у Јерусалиму не би приметио да се нешто променило. Да је дошло до земљотреса или каквих других сличних појава, сви би то одбацили тако лако као што су то, тога дана, и сами ученици превидели. Па ипак, таква каква је била, сама историја је дошла до свог краја. Коначна реч Божија и тренутак правде су се догодили.
Превод Септуагинте, Друга књига Мојсијева 17:16, постао ми је омиљени стих током година: „Сада је Мојсије саградио олтар и назвао га Господ-Моје-Уточиште; јер тајном руком Господ ратује с Амаликом од колена до колена”. Овај стих прилично прецизно описује природу Божијег дела спасења у свету. Као што је апостол Павле приметио, проповед о Крсту је безумље. Ми заправо указујемо на смрт учитеља који је путовао проповедајући по некој провинцији и то проглашавамо за средишњу тачку целокупне креације. И, ово је истина.
Ово није само истина, већ је и сама природа истине. Божја Промисао, која одржава и усмерава све ствари јесте „тајно“ дело, лако се може уочити али исто тако лако се може и игнорисати. Оно нема карактер насиља, једном речју.
Истина има исти карактер. У стању смо да живимо своје животе кроз насиље и лаж, а ни једно ни друго не мења истину. Истина остаје и опстаје нетакнута и одговара нам ”тајном руком”. То је само по себи јасан доказ Божјег стрпљења и доброте према нама. Да наше насиље и лажи могу да промене истину о стварима, одавно бисмо претворили творевину у сам пакао.
Бог не само да ”тајном руком” ради у свету, већ нас позива на исти приступ животу. Христос поткрепљује своје учење о доброти и праштању апелом да будемо као Бог (Лк. 6:36; Мат. 5:45). Ово је пут ка аутентичном постојању, пут ка истини нашег бића.
Питамо младе: „Шта желиш да будеш кад порастеш?“ То питање ће им бити актуелно већи део живота. Наша култура се концентрише на то да „направимо“ нешто од себе, али нуди врло мало, или готово ништа, за наше стварно сазнање истине о себи. Можда је то зато што се таква истина не може претворити у робу.
Такво знање се рађа из стрпљења и пажљивог обраћања пажње на истину онога што се налази око нас. Унутар тога милим да постоји основа радости и захвалности. Природа „оног што заправо јесте“ укључује његову даровитост. То није нешто што смо створили за себе – то је дато. У исто време, постоји радост која долази када полако схватимо да је оно што нам Бог даје добро и да је то она иста доброта коју Он показује на Крсту.
Све наше модерне потраге и тежње ка „срећи“ састоје се од забаве и других фикција. Дакле, од оних ствари које немају праву стварност и које су пролазне, нужно стварајући собом анксиозност у човеку празнином свог обећања. Насупрот томе, оно што заиста јесте, укључујући истину о нашем сопственом постојању, не може се одузети. Наше изненађење у том открићу, на крају се доживљава као радост, чудо које долази када спознамо да је најдубља чежња наших срца заправо истинита и стварна.
Фантастика и фикција, у свом најбољем издању, нису добре јер их је неко створен створио. Међутим, то је ипак добро јер омогућава собом да се јасније види оно шта јесте Бог створио – нешто што није ни фантазија ни фикција. Нешто што јесте наш живот.
Дар. Радост. Трагање.
Са енглеског превела редакција Чуда
blogs.ancientfaith
