Наша света Црква у литургијском смислу користи такозвани стари, а у ствари јулијански календар. Ова дисхармонија између званичног календара који користи наша, али и већина осталих држава на свету, и овог који у богослужењу користи наша Црква, нама обичним верницима опет намеће такав осећај да нисмо од овога света и да је оно у шта ми верујемо нешто другачије од онога што нам намеће свет.
Тако се у народу одомаћио назив “српска Нова година“, и ако Нову годину по ово календару слави и Руска, Грузијска, Јерусалимска патријаршија, као и Света Гора, дакле од девет патријаршија, четири користе овај календар, није само српски. Као што и Васељенска (Цариградска) патријаршија, Александријска, Антиохијска, Румунска и Бугарска патријаршија, али и Атинска и Кипарска архиепископија не користе „католички“ календар, већ су прихватиле нови, реформисани календар, чију је реформу извршио један он наших највећих научника Милутин Миланковић.
Ове Цркве нису самоиницијативно увеле „нов“ календар, већ су заједно, саборски, саборском одлуком на сабору у Цариграду 1923. године (на коме је уз Милутина Миланковића учествовао и Гаврило Дожић, тадашњи митрополит Црногорско- приморски, а касније патријарх, наследник патријарха Димитрија) прихватиле овај каледнар.
Касније, исте године, Српска православна црква, иако је у Цариграду прихватила Миланковићев календар, доноси одлуку да се на реформисани календар не прелази „до даљег“.
Ова одлука је на снази и данас.
Дакле, српска Нова година није српска, а није ни православна.
За нас православне Нова година почиње у септембру.
Првог јануара по старом јулијанском календару, а 14. јануара по новом грегоријанском, наша света Црква слави празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, једног од најзначајнијих теолога наше Цркве, с правом названог великим. Будући да је по јулијанском календару први јануар, не можемо се одати општем утиску да је тад „наша“ Нова година.
Црквена Нова година је, као што сам написао у септембру.
Календарски круг празника почиње у богослужбеним црквеним књигама од септембра, на начин на коју су нову годину рачунали Византинци, односно како се рачунала у Источном ромејском царству.
Први јануар по јулијанском календару нема везе ни са православном, ни са црквеном Новом годином, ни са српском.
Најисправније је рећи – Нова година по јулијанском календару.
Све мере које користимо у рачунању времена, како сам раније посебно на овом порталу, више пута и говорио и писао, су одраз, односно рефлексија космичких појава. Тако је година у ствари период у коме се Земља окрене око Сунца, а траје 365 дана и шест сати.
Дан је период од 24 сата у коме се Земља окрене око своје осе.
Месечев циклус траје нешто преко 28 дана, тачније 28,4 дана
Што се године тиче, примећујете да имамо шест сати вишка, односну четвртину дана. Тако је донесена одлука да се сваке четврте године дода још један дан у календарску годину и тако надомести дан вишка који би се појављивао.
Ове године називамо преступним годинама.
Када дође преступна, олимпијска година, и тај дан који додајемо, 29. фебруар, сетите се да је реч о договору, а не о стварном дану, јер преступна година није дужа од обичне године, свака година траје 365 дана и шест сати, да будем прецизан 365,2422 мада и ова моја прецизност није потпуно валидна, јер ћете пронаћи разне различите вредности о трајању еклиптике (елипсоидног пута око Сунца) који износи од 365, 256363 до чак 365,4. И још, дан који додајемо могао је бити било који дан, не нужно 29. фебруар.
Зашто баш у фебруару? Наиме, Октавијан Август, римски цар, није желео да његов месец, месец посвећен њему траје краће од јула месеца, месеца посвећеног Јулију Цезару. Тако да два суседна месеца имају једнак број дана, 31 дан.
Ми као човечанство још увек не знамо колико траје једна година, нити који је данас дан. Међутим, да бисмо могли да функционишемо, под привидом реда, поретка али и законитости ми користимо потпуно нетачан сунчев календар.
Тако је свака расправа која се води у црквеним круговима о старом или новом календару потпуно бесмислена, јер су и један и други календар, потпуно нетачни.
С друге стране, осим сунчаног календара, постоји и месечев календар. Наиме многи стари народи, а готово сви на Блиском истоку, међу њима и старозаветни Јевреји, користили су месечев календар. Реч је о једном циклусу месеца, на основу ког и месец, као мера рачунања времена носи име.
Данас један део празника у црквеном календару рачунамо по сунчевом календару, то су такозвани непокретни празници, а други део празника у црквеном календару славимо и празнујемо на основу месечевог календара, то су такозвани покретни празници. Чим Црква почиње да се сабира и да доноси важне одлуке о свом функционисању, дошло је до потребе да се реши питање календара. Тако је на Првом васељенском сабору у Никеји, почетком четвртог века, уз присуство готово свих епископа и уз присуство самог ромејског цара, донесена одлука о празновању Васкрса. Такозвана пасхалија.
Пасхалија осим датума празновања Васкрса, подразумева и одређивање датума празновања свих празника везаних за Васкрс: празника Цвети, Лазареве суботе, Великог четвртка, Великог петка, Спасовдана, Свете Тројице…
На овом великом црквеном сабору донесена је одлука де се Васкрс слави пратећи месечев, а не сунчав календар, тако, Васкрс се слави у недељу после пролећне равнодневнице јеврејског месеца Нисана.
Ми данас имамо обичај да кажемо да се празновање Васкрса помера и да је Васкрс покретан празник, а и то наравно није истина.
Васкрс је сваке године у исто време, по месечевом календару (календару месечевих мена), помера са по сунчевом календару, који је, као што смо видели, нетачан.
Док Божић или Богојављање можемо славити било кад, потпуно је неважно, јер се ти празници и нису догодили у време у које их славимо, прослављање Васкрса је постало део Црквеног учења, нешто што је за на хришћане веома важно.
Зашто је то тако?
Зато што је датум празновања Васкрса постао оно што ми у Цркви зовемо догма. Догма није мртво слово на папиру које ми без поговора поштујемо, већ вечна и непроменљива, откривена истина. Догма је учење које прожима све поре Цркве, од патријарха и епископа, до најобичнијег верника. Догма је оно што прожима Цркву толико снажно, да Црква сваку своју догму емпиријски подржава и искуствено осећа и самим тим и доказује.
Када би смо изменили неку од догми, сам живот Цркве би био угрожен, и уместо да остане есхатолошка заједница, заједница чији је идентитет у Царству Божјем и чији је задатак спасавање људи од смрти, Црква би постала заједница која не успева да спасе људе од смрти, као што се десило у јеретичким заједницама.
Тако је датум прослављања Васкрса за цркву толико истинит, да о њему нема разговора, он је истинска догма.
На кој начин искуствено можемо доказати да је Васкрс баш тад када га прослављамо? Ако оставимо по страни неко пијетистичко тумачење, позивајући се на
апостола Павла који каже да чак и онај који не познаје откривен божански закон, има закон у свом срцу, који може да следи, па свако од нас у срцу осећа да је тај дан, дан Васкрса нешто посебно, дан који је, како сам више пута рекао исходишна тачка нашег живота и циљ наше вере. Поред осећаја, који нису доказиви, имамо благодатни огањ. Сваке године се у Јерусалиму, на Христовом гробу у очи Васкрса, спушта огањ са неба.
Многе безбожне власти су много пута током црквене историје покушавале да зауставе силазак благодатног огња, али нису успевале. Огањ се сваки пут спуштао баш тад, у дан који су свети оци Првог васељенског сабора одредили за датум празновања Васкрса, очигледно по Божијем надахнућу.
Захваљујући читавој пометњи око календара, велика већина верника сматра да ми заправо славимо Божић 7. јануара, а није тако. Српска православна црква се држи јулијанског календара и слави Божић 25. децембра по старом календару, сваком ко ми не верује, саветујем да погледа црквени календар у издању Српске патријаршије и увери се да у рубрици у којој стоје датуми по старом календару, поред Божића стоји датум 25. децембар, јер да подсетимо поново, Нова година је 1. јануара, а не 14. Том логиком, аналогно, и Божић је пре Нове године, 25.
Такође је добар пример Свети Никола. Наша света Црква, слави Светог Николаја, Мириликијског Чудотворца 6. децембра. Опет, када бисмо питали верне кад је Свети Никола рекли би нам да је 19. децембра.
Још већу пометњу уносе инстант верници, који у Цркву не долазе, са својим знањем стеченим на друштвеним мрежама и псеудо-научним тврдњама, које на мени неки невероватан начин бивају прихваћене од мислећих, образованих људи.
Реч, је поново о „српској“ Новој години. Наиме, интернетом круже честитке о срећној Новој српској 7531. години, још ће вам рећи да је овај најстарији српски календар НАСА потврдила као најтачнији.
Најпре, реч је о византијском начину рачунања времена. Наиме, у хришћанском ромејском царству бројали су године од стварања света, у ствари од датума, године за коју су они, погрешно сматрали да је свет створен. Ово није библијско становиште. У Библији нема такве хронологије која нас упућује када је свет створен. Библијски писци користе за датовање број година појединих владара, какав је и био обичај у старом веку.
Тако и у Библији можемо прочитати да је Христос рођен у време власти цара Ирода, овако рођење Христово датирају и јеванђелисти, и Матеј, и Лука.
У средњем веку се пак време бројало, како су они сматрали од стварања света. Отуд имамо записе да је Законик цара Душана написан 6857, на смедеревској тврђави стоји да ју је деспот Ђурађ саградио у лето 6938. године. Сматрало се погрешним да је свет створен 5508. године пре Христа. Тако ћете доћи и до година по нашем систему који данас користимо, а то је бројање година од рођења Исуса Христа, тако што ћете на 2023. додати 5508. Или од ових година са средњовековних споменика одузети 5508 и тако доћи до „правих“ година, односно оних од рођења Христа до данас. Ово је, понављам још једном, византијски, а не српски календар и био је присутан, свуда где је Источно ромејско царство имало свој културни, верски и цивилизацијски утицај.
Наравно, ово није крај зачкољицама. Рекли смо да је Нова година и за Византинце, као и за нас у Цркви почињала септембра, а не јануара, тако је Нова 7530. година почела у септембру, а не у јануару.
Календар, ма какав да је, не треба да буде оно што ће нас одвајати, већ ујединити и приближити Христу и Цркви. Требало би да нам буде средство које користимо и које ће нам олакшати функционисање, као сат на руци.
Од смрти нас неће спасити придржавање старом начину рачунања времена, већ васкрсли Бог, Син Божији, Исус Христос, све остало је променљиво и мање важно…
Ваш молитвеник пред Богомладенцем отац Стеван
Мир Божији, Христос се роди
