Почуј нас сад свети Божији роде,
Буди нам сад Христом Богом вођен
Растерај мрак, храбро до победе…
Почуј нас сад, свети роде Српски
Почупај сад коров богоборски
Послушај наш венац Светогорски
Најважније питање које данас можемо поставити себи је идентитетско питање:
Ко смо ми уствари?
Ако умемо правилно да одговоримо на овакав упит, на добром смо путу да решимо сваку егзистенцијалну кризу и дамо смисао свом животу.
Човек је биће заједнице, Личност постоји само у односу са другим личностима. Отуд и у сваком друштву које се налази у кризи, млади људи, који траже ослонац, подршку и осећање припадности, а које немају у својим породицама, траже у сектама (или у друштву које се окупља око конзумирања алкохола или психоактивних супстанци), где млади људи добијају потврду самобитности и слободе, али опет у односу на друге, и на деструктиван начин. Ипак извор оваквог понашања је баш потреба младих људи да буду примљени и прихваћени, да буду део неке заједнице.
Прва припадност, први идентитет који добијамо је биолошки, који добијамо од својих родитеља на рођењу. Са презименом, добијамо и наслеђе својих предака, духовно, генетско, материјално, али и оно најважније, питање поноса и части, осећања да не смемо изневерити своје славне претке, које и пружа осећај припадности породици и везе са прецима.
Док је породица основна и прва заједница којој припадамо и која нам даје идентитет, највиша, уједно и последња је нација. Срећом ми као нација постојимо овде 1500 година и имамо континуитет који нам даје за право да осећамо понос што припадамо баш српском народу.
Док остале нације бивају свесне свог идентитета тек у осамнаестом и деветнаестом веку, ми Срби, имамо свој национални идентитет већ осамсто година. Оци наше нације су светитељи, Свети Сава, Свети Симеон – Стефан Немања и ништа мање од њих, свети кнез Лазар Косовски. Светосавље и Косовски завет постају стожер окупљања Срба. И ако данас многи историчари не признају постојање националне свести у средњем веку, постоје више десетина историјских извора који сведоче супротно овоме. Мени омиљени је свакако сведочанство непознатог раваничког монаха из 1390. године, само годину дана после Косовске битке, који пишући о светом кнезу Лазару, говори да је он кренуо путем светосавља, Светог Саве и Светог Симеона, јер је попут Светог Саве, који оставља двор и одлази у манастир, оставио Царство Земаљско и одлучио се за Царство Небеско. Римокатолички путописац пролазећи кроз Босну у седамнаестом веку, бележи да становници Босне, на ово идентитетско питање: ко су? Одговарају са: Ми смо Срби, и одмах говоре о кнезу Лазару и његовој Косовској жртви.
И сам Карађорђе, не диже револуцију, како су касније покушали да нас науче, већ започиње рат за национално ослобођење, на чијим крилима и добијамо самосталност, постепено: 1815, 1830. и 1833.
Карађорђе у једном тренутку на заставе ставља лик краља Стефана Првовенчаног, првог краља из светородне Немањића, показујући тиме везу тадашњих Срба са српском средњевековном државом.
Поред националног идентитета, за нас најважнији идентитет је верски. Ми Срби смо историјски окупљени око Пећке патријаршије, а есхатолошки у контексту Вечности и Царства Божијег, окупљени смо у Цркви, око конкретне литургијске заједнице, односно свако око свог епископа и парохијског свештеника.
Управо се то десило у Црној Гори последњих двадесет година, расрбљеном разбоженом народу, Српска православна Црква и њен митрополит Амфилохије, као и верски поглавари у средњем веку, дао је идентитет, верски, припадношћу Српској православној Цркви, национални, припадношћу српском народу и на концу и породични, на литијама:
Која је највећа заслуга митрополита Амфилохија? Да ли се сећате да је било немира у Црној Гори током хиротоније митрополита Амфилохија на Цетињу? Или његовог претходника митрополита Данила? Наравно да није, у времену од 1945. па до литија одржаних током прошле зиме, које су уједно и врхунац хришћанизације Црне Горе коју је извршио митрополит Амфилохије, питање Цркве Било је толико неважно и маргинализовано да се нико од Црногорских власти није бавио Црквом. Црна Гора је, на жалост, била више безбожничка, него било која друга република у СФРЈ. Храмови су били напуштени и урушени, пароха готово да и није било, више десетина свештеника је убијено после Другог светског рата, на челу са светим мучеником митрополитом Јоаникијем који је убијен подно Букуље и сахрањен незнано где.
Данас, чекамо хиротонију на Цетињу Јоаникија другог, достојног наследника својих светих предходника, достојног наследника имена којег носи.
Зато се и остаци старе власти атеистичке и неокомунистичке, која је континуирано трајала од 1945 до 30. августа прошле године, на крилима литија, данас тако снажно боре против пописа становништва у Црној Гори.
Јер на концу, сва наша борба у Црној Гори је идентитетска борба.
Данас смо сведоци страшних слика са Цетиња, слика сукоба браће и комшија, попут сукоба партизана и четника, и ситуација попут оних из 1945. Када су се синови комунисти хвалили мајци да су ликвидирали сопственог оца, или када мајка није смела да пита једног сина, партијског функционера: шта је било са њеним другим сином, равногорцем.
Данас на Цетињу, суседи и рођаци устају једни против других, и ако су им прадедови стојали и ратовали заједно, на истој страни, јуришајући против Немаца и Аустријанаца за Божић на Мојковцу. И да, обојица су били Срби.
Један бивши поглавар муслиманске верске заједнице недавно је изјавио да ми Срби имамо лош обичај да другима објашњавамо ко су, другим речима да их убеђујемо да су Срби, и да се свако може изјаснити како жели, да свако може припадати оној нацији коју сам изабере. Да ли је заиста тако? У суштини свако од нас може да се изјасни као Марсовац или Џедај, али да ли ћемо таквим изјашњавањем заиста и променити идентитет? Ако је човеку који је персонификација насиља на улицама Црне Горе, и уједно човеку који једини сноси одговорност за све поделе, мржњу, који би једино да и даље пљачка државу и народ, деда био Србин и прадеда му је био Србин и тако уназад барем један миленијум, шта је он, одједном Црногорац?
Он може бити Црногорац као што сам ја Кривовирац или Ресавац, али не можемо географско одређење претворити у национално. Чак и комите и зеленаши, следбеници краља Николе, на које се данашњи Монтенегрини позивају, су сви одреда били Срби. У њиховим пасошима је писало да су Срби. Њихов сукоб са такозваним „Белашима“ није био око тога да ли су они Срби или Црногорци, и да ли је Српска православна Црква која поставља митрополите на Цетињу од 1221. године, тим чином окупирала Црну Гору. Сукоб између две струје на подгоричкој Скупштини био је око начина сједињења две српске државе, Србије и Црне Горе.
И на крају, шта је заиста Црна Гора, географски. Најпре, до Берлинског конгреса Црна Гора се звала кнежевибна Црне Горе и Брда, па је на Берлинском конгресу додатак Брда склоњен. Дакле, Брда су географска регија, као што је и Црна Гора географска регија, Брда нису Црна Гора. Даље, Бока Которска, никад није припадала Црној Гори, буквално никад. Боку Которску, Српска и савезничка војска ослобађа од Аустроугарске 1918. године и придружује је не Црној Гори, већ Краљевини СХС.
Када је књаз Никола ослободио Бар 1878. клекнуо је у јадранско море, скинуо прстен са реке, бацио га у воду и рекао: „Вјенчавам те Српско море, са слободом Црне Горе“ …
Дакле, ово море је српско. И заиста у многим приморским општинама, већина становништва се и изјашњава као Срби. Свакако и ови који се изјашњавају другачије, су такође део српског света, потомци Срба са Мојковца, а чињеница да то више не еле да буду, за нас из Србије је обавезујућа, само у тој мери да још више и боље подржимо оне који се и даље осећају и изјашњавају као Срби.
Тих 140 километра Јадранске обале, Српског мора од Њивица до Добре Воде, је последње упориште Срба на мору. Из јужне Далмације, од ушћа реке Цетине, па на југ до Дубровника, живели су искључиво Срби, тамо су били српски манастири, српске епархије на Стону, српски владари и светитељи, као и у северној Албанији. Светским моћницима није одговарало да Србија изађе на море, и етничким чишћењима, и насилним националним инжењерингом, тамо више Срба нема.
Још је важно напоменути да су Комите, чије име сад Монтенегрини у Црној Гори користе 1918. Ратовали на страни Аустроугарске, а против Србије и њених савезника, пре свих Француске, али и Италије, Велике Британије и Грчке. Интересантно је да неко ко себе данас назива Европејцем, својевољно стаје на ту, поражену и антиевропску страну.
Референдум у Црној Гори је изведен нелегално уз крађу. И ако се тако велике одлуке доносе уз двотрећинску већину, међународна заједница је дозволила да се Црна Гора одвоји од Србије са 55% гласова за. Албански сепаратисти су за ту прилику добијали црногорске пасоше и прелазили са Косова и из Албаније у Црну Гору да би гласали. Цргонорцима из иностранства је такође дозвољено да гласају, а Црногорцима из Србије није.
Убрзо је власт у Црној Гори признала независност лажне државе Косово, и ако огромна већина народа није била за то. Након тога, уследио је пријем Црне Горе у НАТО, опет, против воље народа у Црној Гори, у НАТО који је 1999. године бомбардовао Ср Југославију, самим тим и Црну Гору. И на крају власт у Црној Гори уводи санкције Руској федерацији, нешто што би било незамисливо кроз читаву историју Црне Горе…
Уз велике притиске и огромна искушења долазимо до преломне тачке, до тренутка када следећи нашу славну историју Српска православна Црква мора да постави митрополита на Цетињу, четрдесетпрвог по реду, на свом месту, у Цетинском манастиру, ако је то по вољи Божијој…
Његова Светост патријарх српски господин Порфирије, дочекан је свечано у Подгорици, у Саборном храму. Загрљај митрополита Јоаникија, (који је током литија био праћен, прислушкиван, коме је прећено, на кога су пуцали, тукли га и који је био хапшен, што потврђује да је заиста он прави избор за наследника трона светог Петра Цетињског и светог митрополита Амфилохија) и патријарха Порфирија, показује начин на који треба да живе наше две државе, две државе истог народа, у братском загрљају, док Бог не буде дао да се Србија, Црна Гора и република Српска не уједине.
Наставиће се…
