Онда су дошле Деведесете
Тужне и несретне… Фобичне
У уџбенике и у читанке
Ушле су битанге… Обичне
Касно је да се паничи
Дали смо шансу да се лудило озваничи
Током деведесетих културни простор српских земаља био је преплављен најпре такозваним турбо – фолком, што је неспретна дефиниција за музичке нумере које су настале од украдених блискоисточних мелодија, како турских, тако и грчких, али и иранских и арапских, за које су писани потпуно бесмисленим текстови. Затим денс музиком, која је у ствари била неуспешан покушај реповања, са мелодијама које су такође крадене, овај пут од западних аутора и текстовима који као да су писани за основце. Трећи и најдоминантнији музички правац била је музика из ЗАМ продукције, која и данас, двадесет година касније, постоји у оквиру Гранд продукције. Она је новокомпонованој народној музици дала рок форму и претворила је у чудовишни микс попa и народне музике. У таквој консталацији снага, права изворна народа музика није имала шансе.
Пред „народњачком“ најездом, повукли смо се у илегалу, и слушали старе рок баладе са краја седамдесетих, међутим ти исти аутори писали су песме, компоновали и држали концерте и деведесетих, само што у тоталној медијској окупацији и блокади, нису имали простора, и ми, дечаци, који смо желели да слушамо праву музику, били смо осуђени да на вашарима и бувљацима купујемо пиратске касете и нешто касније дискове, на којима су често били погрешно исписани чак и наслови песама.
Ово је прича о српској поп и рок сцени деведесетих.
На десетом месту ове моје скромне листе, која је тек једно индивидуално запажање дечака на чије су формирање, уз родитеље, школу и кошарку (било је то у ери пре Ђоковића) утицали и ови поп и рок аутори, стављам икону рок сцене и највећег југословенског рокера, Бору Ђорђевића и албум „Збогом Србијо“. Овај албум изашао је децембра 1993. као дванаести студијски албум групе Рибља Чорба. Највећи хит на овом носачу звука и уједно, по речима Боре Ђорђевића, његова најбоља љубавна песма је „Једино моје“, моћан текст, јака лирика, међу политичким и друштвено ангажованим текстовима стоји усамљена као цвет, и показује да је Борина суштина, као и суштина самог рокенрола, у баладама.
Уз „Једино моје“, на албуму се налазе и песме „Тамна је ноћ“, обрада старе руске романсе „Зелена трава дома мог“, обрада песме Тома Џонса “Green Green Grass of Home“, као и песма „Данас нема млека“, обрада нумере „No milk today“ бенда Hermans Hermits. Уједно, ово је последњи албум на коме са Чорбом свира легендарни гитариста Зоран Илић. Иако на овом албуму нема ванвременских хитова попут „Лутке са насловне стране“ или „Остани ђубре до краја“, песмом „Једино моје“ Бора враћа себе на место које је имао осамдесетих, као један од водећих кантаутора код нас.
За девето место препоручујем албум „Свет је мој“ групе Ван Гог, не због самог албума, не ни због тога што је ово први албум након њиховог поновног окупљања, већ због значаја који је Ван Гог и њихов алтернативни рок имао на музичку сцену деведесетих. Више десетина, па и стотина младих гитариста и бендова широм Србије покушавало је да личи на групу Ван Гог након овог албума, клинци на клупама у парковима свирали су песме Ван Гога и имитирали Ђулета. Албум је обележила песма „Неко те има“ која је заузела шесто место у избору “Рок експреса“ сто најбољих YU рок песама у двадесетом веку. Све песме на албуму је написао Ђуле, Звонимир Ђукић, фронтмен и алфа, и омега бенда.
Осмо место дајем бенду „Забрањено пушење“, односно његовој источној варијанти, пре него што су себе назвали No smoking orchestra и њиховом албуму из 1997. године „Ја нисам одав’ле“. Ово је први Нелетов албум након распада СФРЈ и уз карактеристичан панк звук, обиље „новог примитивизма“, албум има и етно-рок призвук, који ће Нелета пратити на свим каснијим албумима.
Ненад Јанковић – др Неле Карајлић, писац, певач, глумац, редитељ и композитор, човек невероватних дарова и изузетне харизме, увек је имао истанчан осећај за „смешно“ и још увек је човек који својим скечевима, геговима и хумором, успева да насмеје читав екс-југословенски простор. Песму „Ја нисам одавле“ написао је и отпевао виолиниста Дејан Справало, а албум уз песме „Од историјског АВНОЈ-а“ и „Гиле шампион“ обележава и мега хит „Жени нам се Вукота“. Остатак југословенског наслеђа Неле не успева да избегне и главном јунаку даје бошњачко име Јашар. Ова чињеница је натерала свадбарске бендове широм Србије да на матурским вечерима, осамнаестим рођенданима и свадбама мењају текст и уместо Јашара, стављају разна друга српска двосложна имена.
Свој дуг према Сарајеву, подељеном граду и граду без кога Забрањено пушење не би ни постојало (али и обрнуто, Неле је преко „Пушења…“ сарајевски нагласак и хумор учинио светским брендом), Карајлић враћа феноменалним романом „Фајронт у Сарајеву“, продатом у преко 100000 примерака, али то није прича о деведесетима…
За седмо место препоручујем албум Галије са почетка деведесетих: „Историја, ти и ја“. Галија је заправо кафана у Нишу, где су се браћа Ненад, композитор и вокал, и Предраг, аутор текстова и пратећи вокал, састајали са оригиналном поставком бенда. Свестрани музичари ауторски комбинују правце класичног рока, прогресивног рока, фолк рока, али како то обично и бива, најбољи су у баладама. На овом албуму налазе се песме: „Скадарска“, „Да ме ниси“ и „Трубе“ које су и данас слушане једнако као и првих дана.
Галија је одличан концертни бенд и песме са овог албума чине и данас основ репероара овог бенда, који без прекида постоји од 1976, што их чини једним од најдуговечнијих српских и југословенских бендова.
За шесто место препоручујем пети албум Бајаге и Инструктора „Музика на струју“ из 1993. године. Момчило Бајагић ниже хит за хитом на овом албуму. Уз феноменалан звук клавијатуре Саше Локнера, издвајају се насловна „Музика на струју“, „Град“ – песма са невероватним текстом, којом Бајага показује колико је сазрео и као текстописац, затим: „Ово је Балкан, „Где си Боже, где си…“, „Једино то се зове љубав“… Иако се велика Југославија распала, Бајага и Инструктори су „Музику на струју“ представили широм бивше државе, али и у Русији, и широм Европе.
На петом месту је по мени најбољи албум из деведетих, постављам га на пето место, на половину ове листе, јер сам се осим личним музичким и уметничким сензибилитетом, водио и тиме колико су албуми и извођачи били утицајни и колики су траг оставили на публику, због тога на половини листе, а не на првом месту, албум Ђорђа Балашевића: „Напослетку…“
Реч је о топлим, сетним и меланхоличним баладама, ово је први Ђолетов фолк – рок албум, са цимбалима, фаготом, обоом, виолинама и панонским етно- иснтрументима. Албум је снимљен само уз помоћ акустичних инструмената. Џез бубањ одсвирао је Петар Радмиловић, виолину Игнац Шен и Гудачи светог Ђорђа, уз незаобилазне проф. Александра Дујина на клавиру и Душана Безуху, блуз гитаристе, на гитари.
Песма „Напослетку…“ је лиричка поема, почиње стиховима који се говоре, не певају, наставља се у стилу руских романси, а завршава уз нешто бржи темпо попут „Чардаша“. Са овог албума на концертима Ђоле је изводио песме „Син јединац“ и „Намћор (не волем)“ које су нешто брже, а на праву Балашевићеву публику највећи утисак су оставиле баладе: „Дрвена песма“ са потресним стиховима о вези песника и његове гитаре, као и „Успаванка за дечака“, којом сам и ја успављивао своју децу, и коју је и једна „певачица“ из суседне нам западне државе обрадила и објавила.
За четврто место, ове моје листе, предлажем албум YU групе „Рим 1994“ издат годину дана касније. Браћа Јелић су овај албум снимили у студију у Риму, отуд овакав наслов. Значајно је и напоменути да на овом албуму, први пут као гитариста групе, уз Драгија Јелића, свира и Петар Јелић, што овај албум чини легендарним. На албуму се налазе песме „Одлазим“ и „Дунаве“ – мегахитови за које и дан данас велики број поштовалаца рок музике сматра да су настале крајем седамдесетих. Ту су још и „Олуја“, „Блок“ и „Ружа ветрова“.
Зашто сам YU групу позиционирао овако високо? Прво, YU група је најдуговечнији српски и југословенски бенд, трају од оснивања 29. новембра 1970. до данас, као друго, гаје аутентични хард рок звук по коме су препознатљиви, и као треће, Драги Јелић је један од најбољих рок музичара са ових простора.
За треће место препоручујем најбољи албум Бајаге и Инструктора „Од бижутерије до ћилибара“. Бајага је на овом албуму потпуно сазрео као аутор, више нема питких једноставних рима, песме су сетне, текстови озбиљни, философски и лирика је раскошна. Стих „Од бижутерије до ћилибара“ узет је из песме „Још те волим“:
Можда у неком другом животу, препознаш мене ко укус вина
Па упореди отиске своје, по моме срцу од пластелина
Пар стотина година… ни јаве ни сна…
У бескрају вечности… где чекам те ја… још те волим.
Те 1996. Бајага је реформисао бенд, што се показало као потпуни погодак. Осим Бајагића, бенд су чинили већ поменути Саша Локнер, најбољи клавијатуриста Србије, Жика Миленковић, аматерски глумац, певач и композитор, бекап вокал, бубњар Чеда Мацура, Мирослав Цветовић на басу, док је гитару свирао Влада Неговановић, који је дуго свирао са Викторијом. Хитови са албума били су и „Иза нас“, песма са најлепшим гитарским солом у читавом опусу Бајагића, коју је у студију одсвирао сам Бајага, затим „Што не може нико, можеш ти“ и „Моја је гајба сигурна“.
За друго место ове листе препоручујем албум Здравка Чолића „Кад би моја била“ из 1997. Реч је о деветом студијском албуму најпопуларнијег југословенског певача, издатом после готово осам година паузе.
Данас, са ове временске дистанце ја не могу да објасним срећу коју сам осетио када сам купио касету на чијој је насловници био Чола у белом сакоу. Чола, кога сам се сећао из песама које су ми певали родитељи, је ето, објавио нешто и у „моје време“. У нову 1998. годину ушли смо тако што је у поноћ Здравко Чолић на РТС-у отпевао: „Кад би моја била“. Можда ово није најбоља Чолина песма, али је аутор Горан Бреговић, стари мајстор, вокално извукао из Чоле максимум. У једном тренутку је у овој песми Чолић отпевао високо тенорско „Це“. Током историје југословенског рока, само у две песме певачи достижу ову висину. До дана данашњег, ја нисм чуо да је још неки певач макар покушао да отпева ову песму.
Значајно је напоменути да је вокалне аранжмане за све песме, буквално за све, ,радио сам Здравко Чолић, а аутори музике су били и Бреговић, и Чолић. На албуму је још и Бреговићева “Меланхолија“ „Тринаест дана“ и песма „Ausencia“, која се на овом албуму зове „Табакера“, и за коју је јако чудан текст написала Марина Туцаковић. На албуму је и песма за коју је Чолић написао музику – “Седам дана ми траје ноћ само кад ми кажеш љубав“, као и народњак „Мајско сунце“ урађен у два аранжмана са трубама, и онако како се нашао на албуму са хармоником, коју свира најбољи југословенски хармоникаш Кемиш.
Критика је јако лоше оценила овај албум, што је мени лично још један доказ да је албум био права ствар.
Сада ћемо направити кратку паузу, пре него што предложим прво место. Исписаћу оно што се у енглеском говорном подрују зове honorable mention, a што би у преводу на српски значило у част споменути. Реч је, наравно, о оним албумима који нису на листи, а било би их лепо поменути:
„Заборављени“ – Кики Лесандрић и Пилоти, гитару је одсвирао један од најбољих светских гитариста и уз Точка и Јелића најбољи југословенски гитариста Влатко Стефановски. Песма је написана за култну, истоимену серију Дарка Бајића која је обележила деведесете. Разлог зашто феноменалног Кикија нисам ставио на листу је тај што уз „Заборављене“ ниједна песма са овог албума није постала хит, нити била слушана.
„Неверне бебе 2“, овај албум Беба обележила је песма „Двоје“ са лепом солажом на клавијатури, и преко 1800 наступа које су Неверне бебе током деведесетих одржале на простору бивше Југославије и тиме постали најтраженији концертни рок састав у Србији. Милан Ђурђевић бриљира на овом албуму, стварајући свој аутентични прогресивни рок звук.
„Црна мачка бели мачор“ – реч је о музици за филм Емира Кустурице, коју потписују др Неле Карајлић, Вељко Спаравало и Војислав Аралица, са песмом „Бубамара“ која је обележила филм. Сценарио потписују Гордан Михић и Кустурица и реч је о првој Кустуричиној комедији. Читав албум је такав – песме су лепршаве и шаљиве, и представљају микс ромске музике и фолк рока.
- године група Галија издаје албум „Волети, волети“ који није достигао успех ранијих Галијиних албума, али се на том носачу звука нашла песма „Котор“, мегахит, песма која је и дан данас, из мени неразумљивих разлога слушана и популарна, што показује да има известан шмек.
За крај би ваљало поменути и бенд Освајачи, који са два албума, „Крви и лед“ из 1990. и „Сам“ из 1995. имају неколико добрих песама и два велика хита: „Можда то небо зна“ и „С ким чекаш дан“…
И тако долазимо до првог места. Најбољи албум из деведесетих за мене је албум „Један од оних живота“ Ђорђа Балашевића из 1993. године. Уз овај абум Ђоле је објавио свој други роман, истог имена, који говори о Љубави и Рату, о животу у Новом Саду, из угла дивног Ђолета Балашевића, песника и пацифисте. Песме прате роман, а роман је саткан од песама.
Насловна песма је „Ја, лузер“. Између осталог, памтим је по споту, који је уклоњен са You Tuba, у коме Ђоле вози бицикл у супермаркету међу празним рафовима, (и коју је аутор ових редова недавно отпевао на РТС-у – гледајте нас у октобру) , затим песма са политичком тематиком „Криви смо ми“, као и предивне баладе „Провинцијалка“ и „Посвађана песма“.
Рекли су ми да је дошла из Провинције…
стрпавши у кофер снове и амбиције…
О да ми је… да се још само једном заљубим…
опет бих узео костим Вечног Дечака
И опет бих, смислио како да продангубим,
док она не слети низ ходник студењака…
Обе песме посвећене су Ољи, јединој љубави Ђорђа Балашевића, у коју је Панонски Морнар био романтично заљубљен читав свој живот.
Најлепша песма на овом албуму, и најлепша песма из деведесетих је песма коју и породица Балашевић сматра једном од најлепших Ђолетових песама – „Портрет живота мог“:
Месец просипа бокал фосфора, витраж мраза на окну прозора,
Једне ноћи ко ове, знаће Бог, досликаћу портет живота свог
Силуета се давно назире, неко уздахне, неко зазире…
Исто виде, а разно тумаче, ђаво прсте у фарбу умаче
Праве си боје додала на тај портрет живота мог
Таласе плаве, нијансу лаве, вртлоге зеленог…
И лила, тамну чежњиву и боју брескве, нежну и срамежљиву…
Сетно сиву… непогрешиву…
Розе нађох међ старим писмима. Модру врпцу међ тешким мислима
Украх риђу из пера дроздова, и лаки пурпур из првих гроздова…
Узех окер са свеће свечарске, драп са свилене машне бећарске
Мрку с тамбуре тужних тонова, а цинобер са носа кловнова
Праве си боје додала на тај портрет живота мог
Таласе плаве… нијансу лаве… вртлоге зеленог…
А ни црну, ниси штедела, али без ње би бела још избледела…
Без црне бела… не би вредела…
У овој песми песник се игра бојама, и својом лириком, философски, објашњава љубав и живот, дајући свакој ствари, свакој појави – боју којом слика портет свог живота. Тако је модра у мислима, сета је сива, чежња је лила, мрка је из тамбуре, окер из славске свеће, први гроздови пурпурни…
Оваква поетика чини ове стихове Ђорђа Балашевића ванвременским, и да могу да зауставим време, зауставио бих га на неком од Ђолетових концерата, где смо у пола гласа, заједно са највећим песником равнице шапутали стихове ове песме.
Такве су биле моје деведесете, идемо дакле у двехиљадите.
Свештеник Стеван Стефановић
