Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема…
И место да смо у рату,
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Ал’ право је реко
пре Жерајић, соко сиви
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.
Други део
Принцип се јавио као добровољац српској команди у Прокупљу након избијања првог балканског рата. Међутим, српски официри, пре свих Воја Танкосић, га враћа назад, јер нису желели да седамнаестогодишњи младићи, Срби из Босне узалудно гину.
Тада је Краљевина Србија била идеал за све прекодринске Србе, као и за Србе из Славоније, Барање, данашње Војводине али и за Далматинце и све Југословене у то доба.
Једина слободна јужнословенска држава.
Победама у балканским ратовима краљевина Србија се наметнула као лидер на Балкану и као предводник будућег југословенског уједињења. Још, били смо и узор демократије под краљем Петром, земља слободног сеоског поседа, са већим процентом људи који су имали право гласа од Велике Британије.
Слободни сељак у Србији има свој приватни посед, власник је земље, још из доба Карађорђа. Земљишни поседи нису у свим деловима краљевине Србије велики, али су наши. Наши дедови су били власници тих земљишта. Од 1868. године тај сељак излази и на изборе и гласа.
Због тога Гаврило и његови саборци гледају на краљевину Србију, као на мајку, као на узор, самим преласком Дрине, сељак који је у Босни био у власништву свог спахије у Србији је постојао слободан. Сваки пут када би долазио у Србију, Гаврило би назад у Босну понео комад слободне српске земље и односио би на гроб Бранка Жерајића, у Сарајеву, на Кошеву, свог великог политичког узора, сматравши да је Жерајићев гроб идеално место да се српска и босанска земља измешају. Наиме, Жерајић је 1910 покушао да изврши атентат на Фердинанда који није успео. Након тога атентатор се убија у Сарајеву, на царевој ћуприји.
Припадници Младе Босне веома брзо улазе у контакт са припадницима војно-политичког удружења: ослобођење или смрт, познатијег као Црна рука. Црнорукци обезбеђују младобосанцима логистичку подршку, бомбе и пиштоље, оружје и обучавају ове дечаке. Међутим, све се ово дешава без знања виших официра краљевине Србије, као и Николе Пашића и владе. Црнорукци су учествовали у Сарајевском атентату само идејно, наиме, од 1912. године припадници удружења Ослобођење или смрт сматрају да мора доћи до општих устанака јужнословенских народа против аустроугарске у циљу ослобођења и уједињења.
Постоје различита становишта о томе ко је од Младобосанаца организовао убиство у Сарајеву, Гаћиновић или Принцип, по некима чак и Чабриновић или Грабеж. Они су били веома хетерогена група, међу њима је било националиста, српских и југословенских, али и социјалиста и анархиста. Себе нису називали Младобосанцима, нити су своју организацију звали Млада Босна. Они су себе једноставно називали: омладинци. Овај назив им је касније придодат на основу једног чланка Гаћиновића из 1910. године а по узору на сличне организације истог имена широм Европе: Младу Италију, Младу Белгију, па и Младу Турску чији су савременици.
Они су решили да убију Франца Фердинанда још пре него што је објавио да ће доћи у Сарајево за Видовдан и извршити војни маневар.
Можете замислити, колико је ово било понижење за младе људе, носиоце нових револуционарних идеја о ослобођењу и уједињењу. Долазак Фердинанда у Сарајево за Видовдан, схватили су као директну провокацију.
Када судија пита младог социјалисту Чабриновића: „како сте ви смели, како сте се усудили, да убијете престолонаследника и надвојводу? Чабриновић му одговара: „ а како сте ви смели да нас окупирате, да окупирате Босну?“
Сам ток атентата показује низ грешака које је направио, случајно или намерно војни режим Оскара Поћорека. И ако су сви припадници завере који су извршили атентат били познати полицији, полиција није сматрала да је потребно да их приведе, током боравка надвојводе. Ово може бити случајни пропуст, али и намерни у оквиру конспирације аустријских и немачких обавештајних служби, али као што смо већ рекли, за то немамо нити један доказ. Децембра 1914. године, угарски министар Иштван Тиса, за убиство надвојводе Франца Фердинанда директно оптужује Оскара Поћорека.
- јуна у Сарајеву Надвојводу је чувало само 112 полицајаца, и десетак детектива, између којих је раздаљина на појединим местима била и две стотине метара. На Франца Фердинанда атентат најпре покушава да изврши Недељко Гаћиновић бацивши бомбу на престолонаследника и колону возила, ова бомба промашује циљ, одбија се од каросерије аутомобила и експлодира даље. При повратку из градске вјећнице возач надвојводе, погрешно скреће, пратећи аутомобил испред себе и тако наилази на позицију на којој се налазио Гаврило Принцип, који испаљује два метка и убија Софију Хотек и Франца Фердинанда.
Касније на суђењу Принцип је рекао да се каје за убиство Софије Хотек, и да му то није била намера.
Младобосанци су у затвору мучени на најстрашнији начин. Принцип стално понавља да су они хтели да се жртвују. Иследник га пита: ви верујете да може да се умре за идеале, он одговара да! Овом свесном жртвом Гаврила Принципа, прожетом видовданском, косовском жртвом и српским идентитетом, требало би да као штитом бранимо дело принципа, али и саму његову жртву од ревизионистичке, хашке интерпретације света, где су Срби приказани као терористи, а Немци као жртве, а сам Принцип као анархиста и сатаниста.
Гаврило Принцип и двојица завереника су ухапшени одмах након атентата.
На суду, Гаврило принцип говори о три разлога који су били пресудни да се омладинци одлуче на атентат, лоше социјално и материјално стање поробљених кметова у Босни, затим антисрпски, рекли би и Кафкијански процес против Срба у Загребу, вођен 1909. године и најзад реформе које је извршио генерал Оскар Фон Поћорек, учинивши Босну војним протекторатом, успоставивши војну управу.
Позива се на русина Сечинског, који је убио хабзбуршког протектора Галиције. На констатацију да је био под утицајем великосрпске пропаганде, Гаврило одговара да ништа од штампе из Србије и није могло да дође до њих, због цензуре, већ да су они читали хрватску штампу која им је дотурана. Где су опет могли да читају о читавом низу атентата на крунисане главе, престолонаследнике и председнике владе, тиране, широм света у периоду од деведесетих година деветнаестог века до те 1914. Од убиства италијанског председника владе 1894. у низу, угњетени и понижени људи у Европи, устају против терора империјализма, један за другим извршавају се атентати најпре на француског председника Садија Карноа, затим на царицу Елизабету, па италијанског краља Умберта, не заборавимо и 1903. је убијен краљ Александар Обреновић, касније је убијен и португалски краљ са престолонаследником, серија ових атентата завршава се убиством грчког краља 1913.
Због тога Принцип данас и не може бити популаран, као и краљ Александар Карађорђевић ни за националисте ни за демократе, баш због његове изворно европске идеје које и није био свестан, али и своје антиглобалистичке идеје, која му је била звезда водиља. Управо због ове чињенице српски књижевник Владимир Пиштало, добитник нинове награде каже да један антиколонијалистички јунак попут Принципа, не може бити херој у колонијалистичком свету.
Гаврило Принцип, будући српски и југословенски националиста, био је идеалиста, човек спреман да се потпуно жртвује за своје идеје, али и европејац, чак много више него што је и сам био свестан тога.
Гаврило Принцип није дочекао васкрс српског народа, умро је у затвору 1918. пативши за својим народом, за српским народом. Тамничари су му стално преносили вести да је Србија пропала.
Свештеник Стеван Стефановић
