У недељу је наша света Црква славила празник Успенија Пресвете Богородице.
Празник Успенија, многи од верног народа називају Богородичин Васкрс, јер је реч о дану када је Дјева Богородица узнесена на небо, телом. Овај празник суштински представља предукус, односно најаву будућег Царства Божијег и Општег Васкрсења, свих људи, али и целе створене природе који ће уследити након Другог Христовог доласка.
Поводом овог празника, поделио сам на друштвеним мрежама слику и пошто су ме многи питали, шта представља ова слика, сматрам да је најбоље да је представим текстом и објасним о чему је реч.
На овој слици, прамајка Ева, као символ целокупног женског рода, али и прамајка сваког од нас, стоји пред Дјевом Богородицом, њеном потомкињом, која је, иако је њено дете, матерински мази по лицу. Ева, с друге стране, држи руку на стомаку Богородице, осећајући да је то дете, које тек треба да се роди, спаситељ света. Онај који ће избавити људски род од смрти, али на концу и од њеног, Евиног, прародитељског греха.
Око ногу прамајке Еве, стоји обмотана змија, док Дјева Богородица стоји боса на глави змије и убија је.
Змију, као символ, смрти, греха и ђавола.
О чему је заправо реч?
На самом почетку Књиге постања, прве књиге у Светом писму где библијски писац кроз једну поетско-символичну причу говори о стварању света, каже да је човек створен на крају, као круна тог стварања. Као биће које у себи обухвата обе реалности, тварну (материјалну), али и божанску, јер је створен као икона (слика) нествореног Бога. Како писац каже, човек је створен по обличју и подобију Божјем. Ова везаност човека и за материјални свет, али и за Бога, омогућaва човеку да буде свештеник твари, односно да буде тај који ће природу узнети ка Богу.
Међутим, први људи, Адам и Ева, слободно одбијају заједницу са Богом. Богу на његов егзистенцијални призив одговарају са не. Први људи покушавају да свој егзистенцијални изазов реше магијски. Уместо кроз чињеницу заједнице са нествореним Богом, Адам и Ева одлучују да уз помоћ природе реше свој проблем смрти. Узимају плод са „дрвета познања добра и зла“ и покушавају да себе наметну као циљ творевине. Као решење животворне загонетке. Желе да себе учине богом уз помоћ природе.
Пад првих људи, Адама и Еве, представља промашај човековог назначења. Уместо да читаву природу усмери ка Богу, човек ју је усмерио ка себи и тиме је повукао у смрт, јер је и човек сам створен и смртан. Овде је битно да истакнемо две напомене.
Прво: западни хришћани су увели праву пометњу, чак и у православном свету, са својим правничким тумачењем Адамовог пада. Наиме, у схоластици је протумачено да су први човек и жена избачени из раја јер су прекршили Божју заповест да не узимају и не једу плод са дрвета познања добра и зла. Ово је наравно потпуно погрешно тумачење. Адамов пад дешава се у домену онтолошког, а не правничког. И његов пад није грех у смислу неиспуњавања заповести, већ егзистенцијални промашај, скретање са назначеног пута, који се састоји у проглашавању себе Богом, коришћењу творевине као средства за обожење и као што смо већ рекли, усмеравање творевине ка себи, уместо ка Богу.
Друго, смрт није дошла као последица пада. Смрт је нешто својствено створеном; након пада смрт је само од могућности постала реалност. Човек није могао да превазиђе смрт ничим што је имао у себи, ниједном својом силом. Да би смрт била побеђена, потребна је интервенција нествореног. Смрт је својим васкрсењем из мртвих победио Богочовек Христос. Христос у себи садржи божанску и људску природу, а његова Личност је једна, Личност Сина Божјег која постоји одувек и чија „судбина” није смрт.
Овом значајном темом бавио се Достојевски у једном од својих највећих романа „Зли дуси“. Достојевски кроз лик Кирилова говори о слободи и датости постојања. Теоријски поставља и само наше постојање као изазов слободи: „Ми постојимо, једноставно постојимо.“ Нико нас није питао да ли желимо да постојимо или не. На тај начин и само постојање бива нешто што није „наше”, што нам је споља наметнуто. Зато Кирилов, лик из романа „Зли дуси“ говори да смо слободни једино када извршимо самоубиство. Кирилов одлучује да се убије и тиме покаже своју слободу као божанску, слободу чак и у односу на своје постојање.
Кирилов на више места у роману узвикује да ће, ако изврши самоубиство, сам постати Бог:
– Ви сте ми то разјашњивали једанпут, па и два пута. Кад се убијете, ако се убијете, бићете Бог, тако нешто чини ми се?
– Да, ја ћу бити Бог.
И на још једном месту:
– Коме буде свеједно живео или не живео, тај ће бити нов човек. Ко победи бол и страх, тај ће бити Бог… ко сме себе убити, тај ће бити Бог.
Биће, постаће Бог, јер сам одлучује о свом постојању, попут Бога. На овај начин, Достојевски показује парадоксалност људског постојања. „Једини” начин на који можемо да покажемо да смо слободни, јесте тако што ћемо извршити самоубисто, тиме што ћемо вратити наше постојање, које нам је, свакако, споља наметнуто, и тиме вратити себе у непостојање. Парадокс оваквог исказивања слободе је тај што, чим смо доказали да смо слободни од датости нашег постојања, нас више нема, и ми не можемо уживати последице те слободе.
Ово је дубинска и страшна потрага човека за Личношћу, односно за слободном егзистенцијом, слободном од природе и сваке датости и нужности. Међутим, овде се Личност изражава негативно, онако како ју је изразио Адам, као не постојању. Оваква слобода води ка ништавилу, а личност постаје оно што негира онтологију. Своју слободу на овај начин изражава ђаво, као уништавање и разградњу Бића, свог и бића света. Међутим, пошто је и ђаво створен, а не нестворен, пошто и он своје постојање дугује Богу, своју немогућност да себе и друге уништи, он доживљава као пакао. Пакао је тако егзистенцијално стање, а не место.
Истинска Личност, као апсолутна онтолошка слобода, треба да је нестворена, не сме да буде спутана од сваке датости укључујући и своје постојање, којим је човек спутан. Једина личност која тако постоји је Бог, Личност Оца. Једино Бог може да дâ појму Личности позитивно одређење. Божја слобода се изражава увек позитивно, као да постојању.
Да би живео вечно, човек мора да уђе у заједницу са Личним Богом.
Пошто се пад одвијао у сфери личности, а не природе, слободним избором Адама, било је потребно да се слободним избором једне нове личности оствари сједињење божанског и људског.
Да Адам није пао, по речима Светог Максима Исповедника, Адам би постао Христос, односно Христос би се оваплотио у Адаму. Јер једино у Личности Христа, човек, али и читава творевина, могу превазићи смрт.
У личности Дјеве Марије, Богородице, Бог се оваплотио, онако како би требало да се оваплоти у сваком од нас. Богородица у име творевине, одговара Богу са егзистенцијалним ДА чиме бива поништено Адамово одбијање да уђе у заједницу са Богом.
Богородичиним слободним пристанком, читава творевина, цела природа, али и сам човек улазе у заједницу са Нествореним Богом у Светој Тројици слободно.
Постојање, па самим тим и вечно постојање, није нам више споља наметнуто, већ постаје ствар наше слободе. Тако је остварена слободна заједница Бога и човека, која нас избавља од смрти и даје нам живот вечни.
Оно што није учинио Адам, као први човек, учинио је Христос, поставши човек.
Богородица слободно даје пристанак Богу, односно, одговара Богу са „да“ потврдно, у име себе саме, али и целог створеног света. Богородица одговара супротно од Адама, док први човек одбацује своју егзистенцију, рекавши богу онтолошко не, Богородица говори да. Овим њеним пристанком, она сама, али и целокупни створени свет, људи и природа, улазе слободно у заједницу са нествореним Богом.
На концу, сваки човек у животу стоји пред оваквом одлуком. Сваког од нас Господ чека отвореним, раширеним рукама, као што родитељ чека своје чедо, своје љубљено дете, а на нама је да потврдно или одречно, негативно одговоримо на овај Божији призив. Ушавши у Цркву, ту историјску, али и есхатолошку заједницу, ми постајемо синови Божији по благодати, по дару Божијем, и Христос се оваплоћује у сваком од нас, онако како се оваплотио у Богородици.
Бог је могао и одозго са неба, без мешања у историју, без узимања људске природе на себе, самим тим и бола, патње, глади, хладноће, болести и на крају смрти, да нам каже: „Ево, опраштају вам се ваши грехови.“ Међутим без сједињења човека са Богом, које се одвило у Личности Христове, човек сам не би могао да премости онтолошки јаз између створеног, тварне природе и нествореног Бога. Сједињење које се једино и могло догодити тако, да Бог премости тај онтолошки јаз у своме Сину, кроз кога је и свет створио, управо значи и за нас победу над смрћу и вечни живот. Зато и можемо да говоримо о Божићу као о есхатолошком догађају.
Поред дељења историје на два дела, Христос нам у историју и доноси нову философију, нову перспективу, перспективу гледања на сваког човека као јединствену и непоновљиву личност. Интересантно је да чак и западни атеисти, када жале за неким човеком који је убијен или неправедно страдао због својих уверења, млад, не разумеју да они управо тад исповедају највећу хришћанску истину. Момак кога су убили разбојници или хулигани, из контекста еволуције, рационална је жртва, погинуо је јер је слабији, да је био снажнији, победио би противнике, да је био бржи, побегао би, јер само снажне јединке обезбеђују опстанак врсте. Међутим, западни атеисти жале за оваквом жртвом. Ова чињеница показује најбоље колико је хришћанска доктрина дубоко укорењена у људску свест, у нашу цивилизацију, културу и традицију. Јер је хришћанско начело, да је свако од нас, сваки појединачни човек личност. За нас хришћане личност није психолошка категорија, већ онтолошка, носи у себи биће, управо вечно биће. Личност је јединствени и непоновљиви ентитет сваког од нас.
Када смо јединствени и непоновљиви, незаменљиви? Онда када смо вољени, онда када волимо. Јер када неког волимо, онда он за нас постаје јединствен и не може га заменити друга особа. Не можемо родитељу узети дете и рећи му, ево ти неко друго дете, исто такво. Зато и Бог не постоји као самац, већ као заједница три Личности: Оца, Сина и Светог Духа.
