Његова Светост Патријарх Српски Господин Господин Порфирије је јасно и разговетно рекао оно што ми говоримо већ двадесет година, да Света Тајна Причешћа није условљена постом нити исповешћу и да би православни хришћанин требало да се причешћује на свакој литургији, јер једино причешћивање представља потпуно сједињење са Христом, и самим тим потпуно учествујемо на литургији само онда када се причестимо.
Патријарх говори са највишег места, са позиције највећег ауторитета у Српској Православној Цркви и самим тим и са једног од највиших места у православној Цркви иначе, тако да ове његове речи имају и изузетну важност и изузетну тежину.
Раније се могло десити да ми који позивамо верне да приђу Чаши, бивамо оптужени за увођење новотарија, иако је пракса причешћивања на свакој литургији старија од праксе причешћивања пар пута годишње, само онда када је пост. Након ове изјаве Патријарха српског и нешто раније након одлуке Свеправославног сабора на Криту, ово наше становиште добија потврду са највишег места, од стране највећих православних ауторитета.
Патријарх је још рекао и да многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће, да би како они сматрају били „достојни“ ове Тајне. Међутим Свето Причешће је увек дар Божији и као дар, као поклон, увек је незаслужено. Наравно и пост и исповест су веома важни и представљају нераскидиви део живота Цркве, самим тим и неопходни, али причешће није условљено њима. И у првим вековима хришћанства постило се онда када Света Црква то налаже, а причешћивало се увек, и у посту, и ван поста. И оваква пракса трајала је без прекида готово до осамнаестог века. Патријарх је још нагласио да овај Његов став није уперен против поста, нити има за циљ да релативизује пост или исповест, већ да позове оне који већ живе хришћанским животом, да у пуноћи живе литургијски, односно да се причешћују на свакој литургији.
Литургију управо зато и служимо да бисмо се причестили, дакле сваки пут, јер је свака литургија икона Будућег Царства Божијег на којој нас Христос зове, позива да се сјединимо са њим. С друге стране, Црква нам препоручује да постимо четири велика поста у току године, сваку среду и петак, и још пар појединачних дана и исповедамо се онда када осетимо духовну потребу.
Ова изјава Патријарха Порфирија изазвала је неку непотребну полемику и тумачење његових речи. Она тема која је мени лично била интересантна и о којој желим данас да пишем је: Зашто је Христос причестио Јуду? Ако причешће заиста представља оно у шта верујемо, сједињење са Самим Христом, зашто је онда и Јуда причешћен?
Јуда Искариотски је једна од најпознатијих, а уједно и најконтраверзнијих библијских новозаветних личности. Иако је био један од дванаесторице ученика, Јуда је онај који је издао Христа. Јудино издајство најављено је најмање два пута у Светом писму Старог завета и неколико пута од самог Христа у Новом завету. Назив Искариотски потиче од имена места одакле је, из Кариота.
За Јевреје, символ дванаест ученика веома је важан. Када Христос позива апостоле, Он сам их бира, (Јв 15, 16) и поставља их за есхатолошку службу, каже им: „Ви ћете сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих.“ (Јевреји имају дванаест племена). Дакле, Христос даје апостолима поред историјске службе и службу коју ће имати и у Царству Божијем. Својом издајом Јуда испада из дванаесторице и остали апостоли након Христовог васкрсења бирају новог дванаестог апостола, бацавши коцку, и то постаје Матија.
Свети Оци Цркве данас нису сложни по питању да ли се Јуда причестио или није. У 26. глави Јеванђеља по Матеју, у којој је описана Тајна вечера, не стоји експлицитно ни да ли се Јуда причестио или није. Матеј не сматра да је ово питање од фундаменталне важности и не бави се директно њиме. Матеј описује, дакле, да је Христос најпре сео са дванаесторицом (Мт 26. 20-23.) самим тим и са Јудом, и да је тад најавио своје страдање, као и издају: „Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће ме. И забринувши се врло, поче сваки од њих говорити: да нисам ја, Господе? А Он одговарајући рече: који умочи за мном руку у зделу онај ће ме издати.
Син Човечији иде, дакле, као што је за њега писано, али тешко оном човеку који изда Сина Човечијег, боље би му било да се није родио тај човек.
А Јуда, издајник његов одговарајући рече: да нисам ја? Рече му: Ти каза.“
Неки од светих отаца, нпр. Јефрем Сиријац су склони мишљењу да је комад хлеба који Јуда мочи у зделу за Христом у ствари причесни хлеб, што је апсолутно нетачно. Реч је о здели јеврејског горког, зачинског биља у које су Јевреји традиционално у очи Пасхе мочили свој хлеб. Матеј у наставку говори о Причешћивању апостола, несумњиво после чина којим Христос објављује да ће бити издан, и ко ће га издати.
У наставку, у Мт 26, 26, Христос ломи хлеб, даје га својим светим ученицима и апостолима и говори: Узмите једите ово је тело моје.
Исте Христове речи понавља и апостол Марко у свом јеванђељу, издајник је онај који за Христом мочи у зделу са травама, а чин причешћа се дешава после Христовог откривања личности издајника.
У Јеванђељу по Луки, стоји обрнути распоред. Христос најпре причешћује апостоле, а затим открива да је: „рука издајника мојега са мном на трпези“ (Лк 22. 17 – 23), с тим што код Луке не постоји прича о здели и ономе који мочи за Христом.
Јованово јеванђеље се у највећој мери разликује од осталих три, која се још називају и синоптичка јеванђеља.
Јован једини описује Христа који пере ноге ученицима својим, дванаесторици, дакле и Јуди:
Након прања ногу, како нам сведочи Јованово јеванђеље, Христос постаје жалостан и најављује да ће га један од ученика издати. Мислим да је важно да напоменем да су ученици на Тајној вечери седели за трпезом на поду, у Христове време није било столица и Христос и апостоли нису седели за столом, као на чувеној Микеланђеловој слици Последња вечера, где стоје као да су намештени за фотографисање, већ седе на поду у кругу око ниске трпезе. Апостол Јован, омиљени Христов ученик, који је уједно био и један од најмлађих, у току вечере седео је до Христа. Након речи Господа да ће га један од њих издати, легао је на груди Христове и питао га ко ће га издати. Будући да је апостол Јован скроман, он само једном у јеванђељу на крају последње главе, у претпоследњем стиху каже директно да је он тај „Омиљени“ Христов ученик, који је и присуствовао овим догађајима и сада сведочи у овоме што је написао, из прве руке. Јован је ученик који никада није напустио свог Учитеља и све време страдања био уз Њега.
Апостол Јован, дакле, спушта главу на Христове груди и пита га ко ће га издати. Опет, овде се извештај апостола Јована, у одређеној мери разликује од извештаја тројице синоптичара, Матеја, Марка и Луке. Христос не каже да је издајник онај који ће умочити за њим у зделу, већ да је издајник онај коме Христос, умочивши у зделу, да залогај хлеба: „А један од ученика Његових, кога љубљаше Исус, сеђаше за трпезом крај крила Исусових. И намаже на њега Симон Петар да запита ко би то био за кога (Исус) говори. А он леже на прси Исусове и рече му: Господе! Ко је то?
Исус одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Симонову Исикариотскоме.
И по залогају уђе тад у њега сотона. Онда му рече Исус: шта чиниш, чини брже.
А ово не разуме нико од оних што сеђаху за трпезом, зашто му рече.
А неки мишљаху, будући да у Јуде беше кеса, да му Исус рече: купи шта за празник, или да да шта сиромашнима.
А он узевши залогај изађе, а беше ноћ. ( Јв 13. 17-30)
Овим описом Јован објашњава и зашто ученици нису дословце разумели Христово указивање на то ко је издајник. Прво, јер Христос то открива само свом омиљеном ученику, њему се директно обративши, а не осталима за столом, Христос каже: онај коме умочивши дам залогај. Даље, када говори директно Јуди, и то је оно што чују и остали за столом, Христос само каже: шта чиниш, чини брже, те ученици не разумеју, шта је то што Јуда мора да чини, и то брже.
Ако моменат у коме Христос даје залогај хлеба умочен у горко биље Јуди и пружа му, упоредимо са моментом који описују Матеј и Марко, где Јуда мочи у зделу за Исусом, видећемо да апостол Јован у свом Јеванђељу додаје веома важну ствар, Јуда одмах након узимања комада хлеба (који је умочио сам у зделу или који му је дао Христос), излази и одлази у ноћ. Јован не помиње сам чин причешћивања, већ у наставку преноси целу Христову беседу и његову молитву Оцу, као првосвештеника. Следећи Матеја и Марка, ми знамо да је Причешће уследило након догађаја са умоченим хлебом, те можемо са сигурношћу закључити да се Јуда и није причестио.
Међутим, као што је већ речено, у јеванђељу то нигде експлицитно не пише, нити да се Јуда причестио, нити да није, и као што смо видели, различити оци Цркве имају и различите ставове. Ако следимо ово тумачење и правилно упоредно анализирамо сва три јеванђеља, јер Јован не говори о самом чину Причешћа апостола, а говори о томе да је Јуда изашао у ноћ након што је умочио / узео комад хлеба, а Матеј и Марко не помињу Јудино напуштање просторије, али јасно кажу да се тренутак у коме Јуда мочи хлеб у зделу догодио пре причешћа, можемо закључити да се Јуда није пречистио.
Међутим, шта и да јесте? Шта и да смо потпуно погрешно извели ову анализу и тумачење и да је Јуда узео Тело и Крв Христову из руку самог Спаситеља света, Другог Лица Свете Тројице, Онога кроз кога је све створио?
Причешћем, ми улазимо у однос Оца и Сина, сви постајемо синови Божији по благодати, Једно Тело Христово, односно удови у Телу Христовом, и као такве, као своју децу, своје синове, Бог Отац нас препознаје, у Христу Исусу и васкрсава нас у Последњи дан. Међутим, ово сједињење са Христом одвија се слободно. Бог жели да се ми слободно, самим тим и из љубави сјединимо са њим, а не зато што то морамо. Искрено верујем, да иако је Јудино издајство најављено стотинама година пре Христа, да је Јуда слободно издао Христа, по својој вољи, дакле, могао је да га и не изда. Без обзира што је у гностицизму (гностици су хришћанска секта настала у другом веку нове ере) сматрано да је Јуда био само оруђе у спровођењу Божије воље, Божијег промисла, овакав концепт предодређености одбачен је у хришћанској Цркви.
Ако је и причестио Јуду, Христос је тиме показао ученику који га је издао, да је једини пут ка вечном животу сједињење са Христом, и да Господ сваког и буквално сваког позива у заједницу са њим. Наиме, Бог никог од нас није створио да пропадне и умре, већ нас је створио да живимо вечно у заједници са Њим.
Као што знамо из примера првог човека Адама, који је одбио заједницу са Богом и покушао да самог себе постави као циљ постојања творевине, без Бога смрт од потенцијалне опасности, постаје реалност и ми умиремо. Пошто Христос не жели смрт грешника, већ да се обрати и жив буде, и то се односи на сваког ког је Бог створио, и познаје га од утробе матере његове, и не жели да пропадне, већ да му да могућност да живи, да има живот у изобиљу, односно живот вечни, верујем да Христос није желео ни Јудину пропаст.
Дакле свака расправа о томе да ли се Јуда причестио или није за мене је расправа равна оној: зашто је Христос отворио врата раја разбојнику са крста. Сви смо ми Божија деца, и Бог воли сваког од нас, и сваког од нас призива на покајање и вечни живот у Царству Оца Нашега, а ко ће се истински покајати и направити егзистенцијални заокрет, попут нпр. апостола Павла који је најпре гонио хришћане или разбојника на крсту, а ко ће попут Јуде бацити сребрнике, раскајати се и обесити, зависи од људске слободе.
Христос нас и данас позива да се причестимо, баш као што је тада звао и Јуду, из своје бескрајне и несагледиве љубави. Сам грех нас не одваја од Причешћа, јер сви смо грешни, сваки човек и сваки светитељ који се икада причестио, био је грешан. Оно што је важно је да је Христос страдао и умро на крсту за те наше грехове, понео их у себи, и дао нам могућност да слободно уђемо у заједницу са њим. Сваком од нас, па и Петру који га се три пута одрекао и Јуди, који га је издао. Петар је признао своју грешност и прихватио љубав Божију, што је уједно и упутство нама, да ли и како би требало да приступимо данас Светој Чаши, односно Самом Христу, са вером и љубављу и свесни своје грешности и недостојности.
Свештеник Стеван Стефановић
