- И запита га један кнез говорећи: Учитељу добри, шта да учиним па да наследим живот вечни?
- А Исус му рече: Што ме зовеш добрим? Нико није добар осим једнога Бога.
- Заповести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју.
- А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.
- А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу: па хајде за мном.
- А кад он то чу, постаде жалостан; јер беше веома богат.
- А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије!
- Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије.
- А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти?
- А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће.
Јеванђеље по Луки 18.18-27.
Данас, тридесетчетврте недеље после Духова на празник светог Атанасија Великог читали смо јеванђеље о богатом младићу.
Ово јеванђеље је контраверзно и изазива велику полемику већ две хиљаде година, од када га је апостол Лука записао и од када је ушло у канон Новог завета. Готово да нема светог оца Цркве који га није тумачио или држао беседе о овом одломку, а чак и нехришћани и они који никада нису отворили Свето Писмо чули су за израз „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство Божије…“
Сам Господ Исус Христос говори у причама, како сам каже, својим ученицима је говорио о Тајнама Вечног Живота и Царства Небеског, а осталима је говорио у причама, да слушајући не разумеју и гледајући не виде.
Зашто је тако?
Зато што је Бог савршено и апсолутно Биће, без почетка и без краја, нестворен, који нас је све из небића привео у биће. Као такав Он нама своје постојање, своју егзистенцију и самим тим наше заједничарење са њим (јер вера је управо то, ступање у заједницу са Богом) не намеће силом, већ жели да ми као слободне личности уђемо у заједницу љубави са Њим као Личношћу, слободно, без наметања, без силе, без нужности.
Пошто је љубав однос, потребно је да обе Личности слободно уђу у тај однос, пошто нас Бог воли и чека, остаје једино да и ми као слободна бића, одговоримо на Божији призив са Да. Бог нама може силом да се покаже и наметне се нама као творац и сведржитељ, цар и пантократор, али Он то не жели. Жели од нас егзистенцијални искорак, онтолошки скок ка њему, слободну љубав.
Управо се због тога Господ Исус Христос Вазнео на небо после Васкрсења. Да је остао међу нама ми би били принуђени да признамо да је Он победио смрт, јер би га видели живог и васкрслог. Овако Христос одлази на небо, седа с десне стране Оца и нама оставља могућност да слободно поверујемо у Њега
Док је чинио чуда на земљи, Христос није желео да људи због чуда поверују у Њега, због тога је после сваког чудесног исцељења говорио излеченим да не причају никоме како их је исцелио.
Управо у овој чињеници би требало тражити разлоге зашто Христос говори у причама. Прича има уметнички наратив, она тражи од нас веру, тржи машту, креативност, размишљање, тумачење. Тражи од нас да својим срцем учествујемо у њеном животу у њеном разумевању, није нам пружена као датост, као математичка формула коју не можемо да одбацимо. Да ли можемо да негирамо неку физичку формулу или да кажемо да не признајемо закон гравитације? Ту нема слободе, а сваку Христову причу смо слободни да прихватимо или одбацимо, као и уосталом самог Христа.
Поред ове перспективе, важно је рећи да је семитски начин беседништва у Христовом времену био склон коришћењу стилских фигура које користи Христос. Христос потпуно прихвата ондашњу језичку форму и начин изражавања. Мада када Он говори, људи реагују тако што кажу: „никада нико није говорио као овај човек“ и често када прави градацију Христос каже, овако чините ви, овако вам је говорио Мојсије и пророци, овако вам говори Писмо, а ја вам кажем, тиме је желео да покаже да је Он тај који је говорио кроз Писмо и Мојсија, да је Његов ауторитет први и највећи. И силина Његових речи је то и потврђивала.
Ова Христова прича о богатоме младићу је егзегетама задавала много невоља, и јавила су се два основна тумачења, тако да су каснији тумачи прихватали једну или другу опцију:
Како може камила проћи кроз иглене уши, може ли уопште проћи? Да ли је то могуће?
Прво тумачење је било да заправо није реч о камили, животињи, већ плетеном конопцу, којим се везивала крупна стока и који је и сам називан „камила“. Дакле, овај дебели конопац се могао провући кроз иглене уши, тако што би се рашивао и раздвајао на тање, па још тање нити, те би на крају, конац по конац, могао да буде провучен кроз иглене уши.
Друго тумачење се односи на пролаз кроз стене у кањону недалеко од Јерусалима, кроз који су каравани имали проблем да прођу, јер је био толико узак да је животиња једва могла да се провуче између две стене. Због тога се овај пролаз и називао „иглене уши“. Трговци би морали да зауставе караван, скину сав товар са камила и онда да их полако провлаче кроз стене, да би на животиње после тога поново враћали робу, терет и товар.
Дакле у првом тумачењу сматра се да је реч камила у пренесеном значењу и да се не мисли на животињу већ на конопац, а у другом тумачењу се сматра да је термин иглене уши коришћен у пренесеном значењу а да је камила стварно камила.
Да ли морамо да прихватимо једно од ова два тумачење, да би од немогуће разумом прихватили да је могуће, веома веома тешко, али могуће.
Погледајмо шта заправо Христос говори, он најпре саопштава младићу да га не зове добрим и да нико није добар, заиста, нико није добар осим јединога Бога.
Страшне речи, које веома често олако схватамо и прескачемо их, можда баш зато што им и није потребно неко додатно тумачење, Христос каже једноставно: нико није добар.
Даље, Христос понавља младићу заповести, почевши од прељубе. Бог говори човеку шта да чини, и као прву ствар му каже: не чини прељубу.
Прељуба је највећи грех у Старом Завету, жене које су чиниле прељубу, односно оне које би биле ухваћене у прељуби, одмах су каменоване. Напуштање вере се такође сматрало прељубом, када би неко напустио веру праотаца, веру Авраамову, говорило се за њега да је начинио прељубу.
Ако смем, направићу паралелу са данашњим верницима. Наиме постоји известан број верних који одлазе на богослужења код артемита, код припадника секте рашчињеног владике Артемија, и тамо се причешћују, а затим потпуно мирно одлазе у манастире српске православне Цркве, код неког од познатих духовника, стараца и тамо опет учествују на литургији. Овакво шизофрено стање ме је увек подсећало на човека који има две жене, па одлази мало код једне, мало код друге, јер, заиста је немогуће да човек припада у две заједнице.
И тако долазимо да најважнијег дела ове приче, када младић одговара Христу, да је све заповести сачувао од младости своје Христос му говори да остви све што има, поклони сиротињи и да крене за Њим, након чега младић напушта Христа веома жалостан.
На то Христос говори: како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Небеско. Дакле, не богатима, већ онима који се уздају у богатство.
Поука ове приче нема везе са конопцима, нити са камилама, већ је та да се не смемо уздати у богатство. Јер, оно што могу да потврдим кроз моје лично искуство пастирског рада, као што има богатих који се уздају у материјално, тако има и сиромашних, који се уздају у материјално, и који се никада и ни за шта не би одрекли ни оног малог које имају. Христос не говори против богатих, већ говори против везивања за материјално.
Све оно што нам се данас чини као наше, као оно што имамо и са чиме заиста располажемо да ли је заиста наше? Куће које смо наследили направили су наши оци, имање које смо наследили, наше је, али чије је све било и чије ће тек бити у будућности? Куће које смо ми направили наше су, али остаће и нашој деци, а никада не можемо да изградимо толико да и наши унуци не морају да граде ништа. У Србији свака друга генерација гради куће.
Посебно је важно ово говорити у данашње време, у време када људе меримо по куповној моћи, односно по ономе што поседују. Сматра се да је човек са скупљим мобилним телефоном или скупљим аутомобилом вреднији од оног са јефтинијим. Сматра се да је човек способнији јер је умео да заради.
Ово је болест нашег времена.
Архимед и Талес нпр су се са гнушањем односили према практичном коришћењу свог знања и сматрали су философију и размишљање истинском вредношћу. Талес је посматрајући звезде открио да ће бити родна година, те је откупио све пресе за маслине, за прављење маслиновог уља. Када су заиста те године маслине родиле, сви становници града Милета су имали добар принос али нису могли направити уље, те су одлазили код Талеса, па се он баснословно обогатио. Тако је показао својим савременицима да се он може бавити приземним, материјалним стварима али да га једноставно такве ствари не интересују, да их сматра нижим. Наравно све своје богатство је одмах разделио сиромашнима, и наставио да се бави философијом.
Архимед је с друге стране одбранио Сиракузу од Римљана, направивши веома сложен систем одбране, и јако компликоване машине и катапулте. И поред тога сматрао је да је бављењем техником и проналазаштвом губљење времена и бавио се размишљањем, теоријом.
Данас, ми трошимо ненормално много новца у тржним центрима, купујући ствари које нам уопште не требају. Друштво нам намеће систем да морамо да купујемо, да морамо да трошимо новац, јер смо тако део система, део круга који одржава у животу велике корпорације. Видели смо да је ове године “црни петак“ са својим снижењима „победио“ Велики Петак јер су Цркве због епидемије короне биле празне, а тржни центри били пуни.
Да ли нам заиста треба нови усисивач, ако стари још увек ради, колико нам је потребно ципела, кошуља?
А како смо зарадили тај новац?
Јако, јако тешко.
Свако од нас.
При том нисмо проводили време са нашом децом и изгубили смо здравље.
Како време пролази, новац ћемо све теже и теже зарађивати, наша деца ће још теже долазити до новца од нас, и тиме када купимо потпуно непотребну ствар, за гомилу згужваног папира, хартија од вредности, знајмо да смо ту непотребну ствар купили нашим временом, које смо изгубили да би тај новац зарадили.
Дакле, браћо не уздајмо се у богатство, наше је једино оно што знамо, што имамо у глави и што умемо рукама да направимо, и са тиме ћемо изаћи пред Господа. Највише што можемо да оставимо деци и по чему ће нас једино и памтити је духовно наслеђе…
Христос Васкрсе.
Свештеник Стеван Стефановић
