Свештеник Стеван Стефановић: Зашто славимо Нову годину, а не Божић

Да бисмо решили проблем, морамо га прво дефинисати, одредити му границе (лат: De finite – oдредити крајеве, међе, границе), односно да бисмо дошли до излечења, потребно је да поставимо дијагнозу.

У Србији, чекамо Нову годину, деца нам добијају пакетиће за Нову годину, ми китимо јелку и чекамо Деда Мраза за Нову годину, док читав свет кити јелку и чека Деда Мраза за Божић. И као да живимо у Матриксу, у неком свету искривљене перцепције, нико, апсолутно нико, од културних радника, великих медијских кућа , интелектуалаца, политичара, не примећује овај апсурд. Чак недавно, пре пар година, водитељка уживо пита дописницу наше велике телевизије са националном фрекфенцијом из Париза: „Шта Французи добијају на поклон за Нову годину?“, а дописница одговара: „Французи за Божић добијају: …..“, и нико од гледалаца не примећује да се играмо глувих телефона.

Када кажем да читав свет добија поклоне за Божић, и да чека Деда Мраза и кити јелку за Божић, мислим на Северну и Јужну Америку, Аустралију, и наравно Европу са Русијом, читав, макар формално, на речима, хришћански свет. Чак се, ове године, и повела прича, да ли помињање Божића у контексту поклона и Деда Мраза вређа припаднике нехришћанских вера. Дакле опет понављам Божића, не Нове године.

Код нас у Србији, упорно, сви инсистирају на Деда Мразу који доноси поклоне и долази за Нову годину, а не за Божић.

На енглеском језику се јелка коју ми, традиционално, од Другог светског рата па на овамо, китимо за Нову годину, зове  christmas tree = божићно дрво, дакле, не новогодишње, већ  божићно.

Обратите пажњу на све филмове са празничном тематиком, који су у Холивуду чешћи од филмова на било коју другу тему, од филма „Умри мушки“ до „Сам у кући“, сви се одвијају у божићној, не у новогодишњој ноћи. И опет, сценографија је иста, јелка и поклони. Лекари и медицинско особље, широм хришћанског света, маскирани у Деда Мразове доносе болесној деци поклоне, погађате, за Бадње вече, уочи Божића, једино код нас за Нову годину.

Почетак одбацивања Божића можемо потражити у одбацивању српског православног монарха, српског православног наратива, самим тим и идентитета, и државотворне идеје, које се десило у току,  најпре совјетске, а затим и комунистичке окупације након Другог светског рата. Наши преци су и пре Другог светског рата прихватили идеју кићења јелке, која у православни свет улази преко Петра Великог. Он је  јавно китио јелку на тргу у Петровграду, али опет понављам, за Божић, а не за Нову годину.

И када је свет постао глобално село, ми смо прихватили јелку, али не као оно што јелка јесте, божићно дрво, већ као нешто, што мимо осталог света китимо за Нову годину.  И наш бадњак који уносимо, а затим и свечано спаљујемо за Бадње вече, може да се разуме као наше, божићно дрвце.

Након 1945, Нова година постаје нешто што се чека, уместо рођења Богомладенаца, односно, нешто што чекамо уместо рођења Сина Божијег. Укинут је Свети Сава, уместо ђурђевданског измишљен је „Првомајски уранак“, шест дана раније. На први посни дан, 29. новембра, измишљен је празник Дан Репубике, и широм српских земаља, наши родитељи и дедови су пекли прасиће и ћурке, сматрајући ту новотарију традицијом.  Биљобер, као и празници које смо пре Другог светског рата прослављали на њивама и пољима, око записа за рођење Светог Јована, постају 7. јули, опет још један измишљени, непостојећи празник.

Комунистички, безбожни идеолози тог накарадног и нама споља наметнутог система, измислили су своје празнике, своје светитеље, имали су своје Свето писмо, чак и своје божанство, потпуно преузевши систем, односно методологију, неког религијског система.

Када је последњи трзај, задња продужена рука тог система и окупације пао, 5. октобра 2000. године, ја сам наивно веровао да ћемо тада, као сав остали свет, почети да славимо Божић, да ће наша деца китити јелку за Божић и чекати Деда Мраза за Божић. Као и деца у Америци, Енглеској, Француској, Немачкој, Аустралији, скандинавским земљама итд…

Међутим, то се није десило.

Тада сам сматрао да ће чим падне Слободан Милошевић и нама бити боље.

Јер, имао сам осамнаест година.

Данас, двадесет година након петог октобра двехиљадите, па још једне године преко, знам, када променимо овог председника, опет неће бити боље, ако не донесемо одлуку да уместо председника мењамо себе, да се ми поправимо и будемо бољи. Уосталом, од читавог света можемо да променимо на боље само себе саме.

И мислим да од ове и овакве новогодишње одлуке не можемо направити бољу.

Данас, у савременој Србији, либерали и псеудо-демократе, смешећи се са СNN- ових телевизија, говоре о дочеку Нове године и празничној трпези, опет, са печењем и руском салатом, не схватајући да се тиме управо удаљавају од њима омиљеног западно- европског модела, и везују за своје дедове, комунисте. Јер, западњаци имају божићну, не новогодишњу трпезу. Либерали у Србији су у ствари неокомунисти, често и сами не схватајући то.

Док је у Сједињеним Америчким Државама комунизам законом забрањен, а држава изграђена на протестантској идеологији и моралу. Од Божића, до Дана захвалности.

Неко ће рећи да је читава пометња настала јер западњаци славе Божић пре Нове године, а ми након. С тим што тај неко неће бити у праву, јер и ми славимо Нову годину после Божића. Наиме, календар по коме се води наша Црква, заиста слави Божић 25. децембра, (по новом, григоријанском календару то је 7. јануара), а Нови годину, логично, првог јануара, не 14. По, за Цркву важећем календару, Божић је 25. децембра.

Осим о методологији и наративима, можемо за крај рећи и пар речи о символизму, односно о иконографији:

Деда Мраза је измислила „Кока- кола”.

Пре „Кока–колине” кампање, симпатични дебели декица са поклонима (опет понављам, божићним, не новогодишњим) носио је зелено одело. „Кока-кола“ га облачи у црвено.

За западни хришћански свет, Деда Мраз је Santa Claus, односно Свети Никола. Ко ће вам код нас у Србији, преко телевизија са националном фреквенцијом рећи, јавно: „Децо, Деда Мраз је Свети Никола, за цео свет, и он деци доноси поклоне за Божић, а не за Нову годину?“ Вероватно нико никад. Покушавајући да личимо на западњаке, ми смо се и од њих све више удаљили, сваком Новом годином.

Када сам био вероучитељ, на првом часу веронауке у првом разреду, говорио сам деци да Деда Мраз не постоји, разбијајући „Кока-колин“ мит.

Зашто ми је то било важно?

За Божић чекамо рођење Христа. Односно долазак на свет бебе која ће поделити историју света на два дела. Долазак Личности Сина Божијег који постоји одувек, а рођен је те Бадње вечери пре нешто више од 2000 година као човек да би нас спасио од смрти.

Уместо Христа, чекамо неког другог, једна велика корпорација, понудила нам је замену за Христа, искористивши лик Светог Николе.

Ко је то уместо Христа?

Размислите.

Како нам о томе сведочи Свето писмо, уместо Христа наступа антихрист. Деда Мраз кога чекамо уместо да чекамо Христа јесте антихрист, инстант замена за Христа.

Размислите о овоме када погрешно васпитавате своју децу да чекају Деда Мраза који не постоји, умесот живог Сина Божијег, Господа Исуса Христа, који стварно постоји..

И још важније, Срби, запамтите:

Јелка је божићно дрво, christmas tree, кити се за Божић, не за Нову годину…

Празници су божићни, не новогодишњи.

И Деда Мраз, поклоне не доноси за Нову годину, већ за Божић.

Деда Мразу се деца широм света радују за Божић, једино код нас за Нову годину.

И учите децу, да, иако су добили поклоне за Божић, не чекају Деда Мраза, већ рођење Сина Божијег.