„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас,

Чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани, будућности српске брод,

Боже спаси, Боже брани, српског краља, српски род,

Србију нам Боже брани, моли ти се српски род“

 

Првог септембра, први школски дан је нашим школарцима почео интонирањем химне „Боже правде“, додуше са малом грешком у тексту, али је велики корак напред направљен.

Бошњачко национално веће је препознало захтев државе Србије да школска година почне интонирањем химне као провокацију. И то се није догодило први пут. Засметало је то што химна „Боже правде“ звучи као молитва, и што се помињу српске земље и српски род, те је, наводно, увредљива за националне мањине.

Неколико дана касније, били смо сведоци да се опет усред Србије, и у Београду лицитира са бројем убијених у Јасеновцу, и где се, већ по шаблону, тај број умањује десет пута.

Код нас, у водећим медијима у Србији, умањује се број жртава у НДХ. Они који оспоравају број жртава се појављују на националним телевизијама. Као реакцију на овакво стање, група српских интелектуалаца из Србије, чланови Српске академије наука,  интелектуалци из Републике Српске, са Универзитета у Источном Сарајеву, упутили су јавности протестно писмо. Међу потписницима су: др Александар Раковић, др Милош Ковић, Емир Кустурица, академик Матија Бећковић, Дарко Танасковић и још стотину угледних интелектуалаца.

Замислите ситуацију да неко оде у Јерусалим и тамо каже Јеврејима да они нису имали шест милиона жртава у Другом светском рату, јер не могу побројати имена свих жртава. Такође, замислите да неко у Јерменији, у сред Јеревана, оспори милион и по жртава геноцида извршеног над Јерменима.

Чак постоје државе, где је законски забрањено негирати геноцид над Јеврејима у Другом светском рату (САД, Израел, Русија…), док се у нашем окружењу дешава супротно, џелати, злочинци и убице су заменили место са жртвама, и уместо приче о нашим жртвама у Јасеновцу, тема је Резолуција о Сребреници.

Осим тога, док је над Јеврејима и Јерменима извршен један геноцид, над Србима је само у двадесетом веку извршено три геноцида. Један у Првом светском рату, у Босни, Хрватској, посебно је било страшно у Мачви, Јадру и у околини Сребренице. У Западној Србији су након повлачења српске војске казнене експедиције аустроугарске војске палиле све пред собом, у источној Србији геноцид је почињен од стране бугарских фашиста.

У Другом светском рату десио се геноцид у НДХ, довољно је потражити извештаје Дедијера, комунисте и Брозовог биографа, извештаје јеврејских или нацистичких извора или извештаје Земаљске хрватске комисије, која је после пада Јасеновца извршила истраживања у овом логору смрти. Доћи ћемо до 700.000 убијених Срба у Јасеновцу и до милионских жртава у више десетина логора смрти, као и убијених у својим селима, на кућном прагу, широм фашистичке Хрватске.

На крају, у последњим ратовима, ратовима за југословенско наслеђе, Срби су потпуно протерани из Војне Крајине, Републике Српске Крајине и из Сарајева.

С друге стране, ми као да потискујемо Јасеновац (Јадобно, Пребиловац, пад Крајине…) из наше колективне свести, из нашег колективног сећања, а Јасеновац, једини логор за децу на свету, мора постати наш символ, наш стожер око кога се окупљамо, попут Косова Поља, Зејтинлика у Солуну, Церске и Колубарске битке, и Кајмакчалана…

Символи су места, славне битке, славни оци нације, попут Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног и кнеза Лазара, такође и двојице владара који су нам подарили највеће државе, те смо их зато и најчешће оспоравали, Душана Силног и краља Александра Карађорђевића.

Символи су такође и застава, са круном, грб, такође са круном, и химна, са краљем.

Замислите да неко у Француској, или Британији оспори химну. „Мерсељеза“ нпр, француска химна, говори о грађанском рату, и то је песма револуционара, у њој се чак помињу и унутрашњи противници, па сви у Француској стоје мирно док се интонира. А сами знамо да је данас француско друштво хетерогено и национално шарено, попут оног у САД. Велика Британије је препуна примера којима могу поткрепити своје тврдње, од присуства британске заставе и круне, не само на острву, већ у свим земљама Комонвелта, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, које немају председнике већ признају врховну власт британске круне, преко читања молитви на латинском на Оксфорду, пре почетка сваког школског дана, којем присуствују студенти свих вера и нација, до обавезног присуства неког из краљевске породице на Вимлдону.

Пре само неколико година, наша фудбалска легенда Синиша Михајловић је покушао да уведе да певање наше националне химне од стране српских фудбалера буде обавезно, сматрајући да ће то ојачати колективни дух и националну свест, и наравно одмах је био осуђен. А реч је о нашој химни, нашој репрезентацији и нашој земљи. Након неуспеха Михајловића, култ репрезентације је потпуно урушен. То је само још један показатељ колико је символика важна и колико национални символи могу да буду кохезиони фактори, оно што ће нам помоћи да изградимо наш идентитет.

Данас је Дан заставе.

Слободе и јединства.

Након слома Краљевине Србије 1915. године, када се наша војска, стари краљ, влада, регент и митрополит са народом повлаче преко албанских планина, немачки цар Вилхелм је захтевао од генерала Аугуста фон Мекензена да му преда једну од заробљених српских пуковских застава (сваки пук имао је обавезно своју заставу, а свака чета свог свештеника). Мекензен му је одговорио да за две године ратовања против Краљевине Србије, нису успели да заплене ни једну српску заставу.

Пуковских застава је било равно педесет и једна. Наиме, пред балканске ратове, краљ Петар Карађорђевић уручује: Краљевој гарди једну заставу, четири коњичка пука под командом Арсена Карађорђевића, краљевог брата, добијају четири заставе, коњички дивизијски пукови добијају десет застава, Жандармеријски пук једну заставу, двaдесет пукова првог позива добија двадесет застава, а петнаест пукова другог позива и толико застава.

Данас се највећи део ових застава налази у Војном музеју у Београду, четрдесет и шест њих. Једна је након савезничког дефилеа у Паризу, предата француском Војном музеју и чува се у делу музеја који говори о Источном фронту, како Французи називају Солунски фронт (Западни фронт је фронт између Немачке и Француске о коме говори Ремарк у свом чувеном роману: „На западу ништа ново“, реч је управо о Западном фронту). У питању је једна од застава пешадијског пука.

У причи о преосталим заставама које недостају, измешани су митови и стварност, историјске чињенице и легенде, и данашњи историчари се не слажу где су завршиле преостале четири заставе.

По једном црквеном предању, барем две заставе су чуване у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу. И вероватно је тако и било у периоду између 1918. и 1941. јер на фотографијама које приказују сабор одржан у селу Ба, током Другог светског рата, видимо генерала Дражу Михаиловића и припаднике Југословенске војске у отаџбини како дефилују. Током овог народно – војног сабора са две пуковске заставе из Првог светског рата, од којих је једна, свакако застава легендарног „Гвозденог пука“, односно Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“.

По другој легенди, једна од застава похрањена је са краљем Петром Карађорђевићем, међутим, на сликама краљеве сахране, видимо да није реч о пуковској застави из Првог светског рата, већ о такозваној краљевској стандарди.

Могуће је да је и нека од ових застава уништена током рата, баш из разлога да не би пала у руке непријатеља, могуће је да се и данас налазе у иностранству, у дијаспори, у рукама српске, четничке емиграције.

За крај, морам да подсетим да је наш мото у деветнаестом веку од вожда Карађорђа и његове буне, до почетка двадесетог века, када смо од 1912. до 1918. ослободили и ујединили све српске земље, био управо тај: „Ослобођење и уједињење“, и да данас, стотину година после, наш мото и даље мора бити исти: „Ослобођење и уједињење свих српских земаља“.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име