Витешки Краљ Александар је пао на путу мира, као прва жртва фашизма. Рука која га је убила ускоро је без списка почела да баца у јаме и коље његов народ, да пали гасне коморе, Аушвица и Јасеновца, да завија у црно читав свет. У часу када је влада његовог сина Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лицу Хитлеру, Французи су са цвећем и свећама кренули на место на ком је краљ Александар убијен.
Матија Бећковић, академик
Имали смо прилике да погледамо прву епизоду серије Александар од Југославије коју је урадио Здравко Шотра по мотивима романа Вука Драшковића. Овде нећу улазити у естетику или уметничке сензибилитете оба аутора, али ћу са радошћу поздравити емитовање прве серије о највећем српском и југословенском владару у двадесетом веку, и о највећем владару у модерној српској историји, уз Карађорђа.
У току комунистичке Брозове окупације о краљу Алекасандру се није смело говорити, за сам помен имена краља ујединитеља могло се завршити на робији. Данас коначно и ови окови падају и долази време да видимо макар делић истине.
Потпуну истину видећемо онда када република Француска отвори своје архиве и покаже ко је од страних влада и обавештајних сила учествовао о убиству нашег суверена у Марсеју.
Принц Александар Карађорђевић рођен је на Цетињу 16. или 17. децембра 1888. године, као четврто дете кнеза Петра Карађорђевића и књегиње Зорке, најстарије кћерке кнеза Николе, будућег краља Црне Горе. Кнез Никола је сматрао да чини Kaрађорђевићима велику услугу баш због чињенице јер је своју најстарију кћер удао у њихову породицу, с обзиром да су Карађорђевићи тада живели у емиграцији, забрањен им је повратак у Србију, а сам Петар је био у јако тешком финансијском стању. Сва Карађорђева имовина у Србији била је одузета, а кнез Александар, вождов син, био је приморан да прода своје најбоље пољопривредно добро у Aустроугарској због дугова свог млађег детета.
Поред тога, кнез Никола Петровић Његош носио је надимак таст Европе, јер је своје ћерке удао у најугледније Европске владарске породице, Јелена је била удата за савојског краља, Милица у царску породицу Романов, као и Стана, Ана у породицу Батемберг.
Тако је и Александар Карађорђевић Цетињанин, као и сва деца Петра и Зорке, рођен је у двоспратној кући прекопута двора на Цетињу, са прозорима који су гледали на двор, из велике љубави својих родитеља.
Често би, Александар и говорио јаким цетињанским нагласком, посебно када је говорио са Црногорцима. Много година касније, после 1918. и стварања Југославије, током боравка краља Александра у Црној Гори, када су му вође црногорских племена замериле да нема много Црногораца у Београду у влади, уз речи: „Тамо немамо наше“ краљ Александар одговарао: „како немате наше, па имате мене“ ….
С друге стране и кнез Петар Карађорђевић је сматрао да чини велику услугу црногорској владарској породици, својим уласком у њу. Петар, тек три године млађи од свог таста, био је Карађорђев унук, и син кнеза Александра Карађорђевића и књегиње Персиде Карађорђевић, рођене Ненадовић. Персида је била потомак две најзначајније српске породице са краја седамнаестог и почетка деветнаестог века. Била је кћи Јеврема Ненадовића, војводе Ваљевског и Тамнавског, председника апелационог суда и син Јакова Ненадовића, а мајка јој је била Јованка, Јока, рођена Миловановић кћи славног војводе Младена Миловановића, из првог српског устанка, и председника српске владе. Тако су деца Александра и Персиде (Петар, Арсен и Клеопатра) били потомци три најважније српске породице Карађорђевића, Ненадовића и Миловановића.
Деца Петра Карађорђевића и Зорке, (опет, потомци свакако две највеће српске нововековне владарске породице, Петровића Његоша и Карађорђевића) су тако расли на Цетињу уз деду црногорског владара и оца који је стално путовао. Јелена, Ђорђе и Александар су расли заједно са кнежевићима Мирком и Данилом и својим млађим теткама које су биле тек нешто старије од њих.
Мајку никад није запамтио, умрла је када је принц Александар имао две године, убрзо након смрти књегиње Зорке умрло је и последње, пето дете Петра и Зорке малени принц Андреј, најмлађи брат Ђорђа и Александра. Много година касније Александар Карађорђевић, тада краљ Југославије даје свом најмлађем сину име Андреј, не како су многи погрешно протумачили јер је дете рођено на Бледу, па да је у част словеначког народа добило словеначко име, већ је најмлађи син краља Андреј добио то име у част сећања на Александрову рано преминулу мајку и брата.
- године Петар Карађорђевић се са породицом сели у Женеву, где им се ускоро придружује и Павле Карађорђевић, син Арсена Карађорђевића, Александров брат од стрица, тако да сва три дечака, Ђорђе, Александар и Павле расту заједно. Три дечака од којих свако у једном тренутку бива престолонаследник или владар Југославије. И пре смрти књегиње Зорке, постојале су несугласице између зета Петра и таста Николе, а након смрти Зорке која их је обојицу волела, и држала заједно, Петар је само убрзао своју одлуку да оде са Цетиња.
Павлов отац, кнез Арсен, након развода од руске племкиње са којом је био у браку, поверио је свог сина на чување старијем брату, Петру. Арсен је био прави војник, слободног авантуристичког духа, као и што је сам Петар Карађорђевић у младости био, читав живот је проводио у путовањима и ратујући на разним фронтовима и сматрао је да ће дечаку бити боље да расте уз своју сестру и браћу, у оквиру праве породице. Арсен Карађорђевић био је висок официр француске, руске и српске војске и до појаве Драгољуба Михајловића, најодликованији српски официр. Учествовао је и у Руско – Јапанском рату и командовао је коњицом краљевине Србије на Куманову, у најзначајнијој бици нашег времена.
Након основне школе у Женеви, кнез Петар је одвео децу у Русију, у њихову другу домовину, како је Петар имао обичај да говори, код њихових рођака, тетака, које су биле принцезе у породици Романових. Велики Кнез, Петар Николајевич Романов, очекивао је да ће Петар уписати своје синове у „пажевски корпус“ војну школу у коју су ишли племићи и рођаци припадника владарских породица, међутим, карактер Петра Карађорђевића био је такав, да је он желео да његови синови расту без икаквих привилегија, и да школу завше као било који од кадета. Александра је тако уписао у војну школу „Правоведеније“ а Ђорђа у Кадетски корпус који је носио име императора Александра II. Ако можемо да упоредимо тадашњи школски систем са данашњим школским системом, онда можемо рећи да је кадетски корпус нешто као војна гимназија.
Само су управници школа и главнокомадујући генерал знали да је реч о наследницима великог вожда и припадницима српске владарске породице, за све остале кадете и професоре, Ђорђе и Александар били су само обични ученици.
Школовање принца Александра бива прекинуто мајским превратом 1903. године у коме су убијени последњи Обреновићи и њихове присталице. Група завереника у Србији, предвођена Антонијем Антићем и Драгутином Димитријевићем Аписом, а уз политичку подршку Ђорђа Генчића, Јована Атанацковића, Јована Авакумовића, Стојана Протића, извршила је војни пуч, у ноћи између 28. и 29. маја којим је убијен краљ Александар Обреновић и краљица Драга Луњевица. Завереницима је капију двора отворио Петар Живковић, тада нижи официр, а касније најмоћнији човек у Југославији.
Карађорђевићи бивају из Петрограда спроведени у Београд. Из страха од атентата или освете Обреновића, одређена су двојица официра да прате младе принчеве Карађорђевиће. Принца Ђорђа Карађорђевића пратио је вођа завереника Антоније Антић, лично, а принца Александра Карађорђевића пратио је гардијски поручник, Петар Живковић, и на том путу развија се изузетна блискост и поверење између Живковића и Карађорђевића. Петар Живковић остаје веран Александру до убиства у Марсеју, с друге стране он постаје човек од највећег поверења краља, будући југословенски армијски генерал, министар унутрашњих послова, војске и морнарице, али и председник владе, након шестојануарске диктатуре генерал Петар Живковић постао је председник режимске реакционарне политичке групације Југословенске националне странке.
Осим краља Александра Обреновића и краљице Драге, убијено је још педесетак људи, следбеника династије Обреновић. Овим убиством стављена је тачка на династичке сукобе у Србији, на којима су комунистички историографи инсистирали, мада отворени сукоб измељу наше две династије никада није постојао у тој мери како нам је представљао. Кнез Милош јесте наредио ликвидацију Карађорђа, Обреновићи јесу у време краља Милана забранили повратак Карађорђевићима у Србију и Петар Карађорђевић јесте знао за заверу официра против Александра и Драге, али није учествовао у њој, чак ни на посредан начин, посебно ваља истаћи да се Петар никада не би сложио са убиством последњих Обреновића.
У таквој ситуацији, након војног удара у Србији, није формирана војна управа, војна хитна, већ краљевина Србија достиже, како га називају историчари, своје златно доба демократије, своје периклево доба.
Јуна 1904. године, кнез Петар Карађорђевић постаје изабрани краљ Србије, изабран је у скупштини, и положио је заклетву на преправљени Устав из 1888. године. Након крунисања краља Петра, Ђорђе као престолонаследник остаје у Србији, а Александар се враћа у Русију, где завршава школу.
Краљ Петар бива изабран за краља у скупштини, ситуација која се ретко дешавала у историји европских демократија. Полаже заклетву на Уставу, који је био један од најлибералнијих и најслободнијих Устава у тадашњој Европи. Краљ Петар долази на престо Србије, као зрео човек, на заласку свог интелектуалног и животног бивствовања, тако је његова краљевска власт уствари врхунац живота овог великог човека, кога је народ једноставно звао Чика Пера.
Краљ Петар је живе скромно, војнички, онако како је живе и читавог свог живота, распустио је компликовану дворску свиту, какве су имале краљице Наталија и Драга и оставио оно најосновније. Чак је издао наредбу да се на двору неће служити страна храна и пиће, већ само домаће, српско, што је у почетку веома сметало принчевима, који су одрастајући у Женеви и Петровграду били навикнути на стране, па чак и дворске кухиње.
Промене нису биле само у кухињи. Краљ Петар је сваког јутра одлазио у шетње и јахања, након јахања обилазио је београдске улице, пијаце и кафане само у униформи, без краљевских ознака, и обични људи, грађани, сељаци и пијачари, који нису били писмени или нису видели краљеву слику у новинама, нису могли да препознају краља.
Након абдикације Ђорђа Карађорђевића, који је припреман за краља Србије и наследника престола, принц престолонаследник постаје Александар Карађорђевић. Никола Пашић, као најутицајнији политичар у Србији и као особа која је имала директну подршку народа који су гласали директно за његову, народну радикалну странку, сматрао је да ће са мирнијим и кротким Александром, који је имао стабилан карактер и мирну интелигенцију, лакше изаћи на крај него са дрским и плаховитим Ђорђем, који је имао уз то и психичких проблема.
Са „избором“ Александра за престолонаследника се сложио и други центар моћи у краљевини Србији, била је то војска, односно завереници, који су убили претходног краља, окупљени око организације, касније колоквијално назване „Црна Рука“ а предвођене Аписом.
Драгутин Димитријевић Апис постао је неформални вођа завереника, својим утицајем у војсци постављао је и смењивао начелнике генералштаба, виже и ниже официре и постављао их по краљевини Србији по својој вољи. Снажне личности и харизматичан, био је таква појава да је окупљао људе око себе. Апис је лично сматрао да ће Александра лакше контролисати, него Ђорђа, који је Апису и завереницима, отворено претио.
Апис је себе сматрао се толико моћним да је Карађорђевићима често говорио да не би требало да забораве да су их они довели на власт, на шта му је Ђорђе одговарао да када он буде краљ да ће побити све заверенике. Апис ово Ђорђу никада није заборавио, и трудио се на све начине да уклони Ђорђа са места престолонаследника,
Обојица, и Пашић и Апис, су се грдно преварили.
Период мира трајао је кратко. Принц Aлександар Карађорђевић проглашен је за престолонаследника 1909. године, већ 1912. почињу балкански ратови.
Краљ Александар је имао само две године када му је мајка умрла. И по сопственим речима никада није био сигуран да ли је измислио сећања на њу, или је се стварно сећао. На крају, није сахрањен ни поред Карађорђа, свог прадеде, ни поред кнеза Александра, свог деде, ни поред краља Петра свог оца, поред својих славних предака, чије је снове остварио ујединивши све Српске земље, сав српски народ под једну заставу у једну државу, већ је сахрањен у крипти поред своје мајке, које се највише ужелео и коју је читав свој живот сањао.
Свештеник Стеван Стефановић
