Човек који не подноси критику или је осетљив, моментално се вређа и као да себи говори: „Како смеју?
Па ја нисам такав, ја сам добар, како могу тако да говоре?“
Дакле како се борити са сујетом и стећи смирење?
Тешко јесте, али морамо признати да су највероватније они који су нас увредили и искритиковали у праву ( додуше, не баш увек ). Јер, са стране се некад боље види. Ми себе увек замишљамо бољим него што смо у ствари. Праштамо себи много тога што код других не би поднели. Тако да имамо над чим да се замислимо. Рањивог човека критика баца у униније, а паметном она даје стимуланс за промену. Ми треба не само да се не вређамо него и да направимо метаније пред ногама увредиоца јер су они у неку руку наши васпитачи који нам с времена на време дају по носу и подрезују крила нашој сујети. Увреду, као и гнев, треба гасити док је још мали угаљ, тј. искра. Продуховљени људи и подвижници не само да се не боје грдње већ их с радошћу примају тј. као да их намерно изазивају, прикривајући на тај начин подвиге. Сујету треба сузбијати на самом заметку – односити се према себи критички и чешће понављати:
„НЕ НАМА, ГОСПОДЕ, НЕ НАМА, НЕГО ИМЕНУ ТВОМЕ ДАЈ СЛАВУ(Пс.113,9).
-Свештеник Павле Гумеров (Православна аскетика за мирјане – О борби са страстима)
