Има много људи који се осећају праведнима због тога што не чине ништа лоше. То што притом не раде ништа посебно добро они не виде као проблем.
Њихов представник је онај слуга у причи с талантима, који је добио један талант и уместо да га некако употреби и умножи – сакрио га, закопао га у земљу да га сачува.
Прича о талантима, а талант је био прилично озбиљна количина новца, толико је коришћена да је та стара новчана јединица постала синоним за неки дар који човек има.
И свако је од Бога добио неки дар.
И тај дар је обично оно због чега смо потребни другима.
Кад тај дар не користимо ми не само да водимо себе ка крају живота на коме ћемо се осећати промашено и несрећно него штетимо и заједници у којој живимо. Она остаје ускраћена за наш дар који год да је он.
И тиме је грех нашег кукавичлука и лењости још већи и још више ће нас изједати.
Ако ниси знао свој таленат да препознаш што ниси отишао некоме ко уме да га препозна, ако ниси знао како ћеш свој таленат да употребиш, што га ниси понудио ономе који би знао шта ће с њим? Ономе који има више таланата, уме с талантима? Он ти можда може помоћи како и ти свој таленат да употребиш?
Ионако ће на крају њему запасти да уместо тебе уради оно што ти ниси умео да урадиш са својим талентом.
Не, него си се затворио у своју чаурицу и свој живот претворио у кисело чекање. Налазећи сва могућа оправдања за нечињење. Слабећи заједницу у којој си живео.
О томе нам у причи о талантима у данашњем одломку Јеванђеља говори Христос.
Фејсбук свештеника Ненада Илића
