Данашње Јеванђеље – Прича о талантима.
Мање-више позната свима. Господар оставио слугама да му чувају благо према ономе како им је проценио моћи. Једном пет таланата, другом, два, трећем један. Кад се вратио – онај са пет умножио и вратио му још пет, онај са два умножио му и вратио још два, а онај са једним закопао га и вратио му тај један, сачуван.
Господар задовољан првом двојцом награђује их, а трећег нагрди да је зао, лењ и незахвалан, и нареди да га баце у крајњу таму где је плач и шкргут зуба. А онај јадни сачувани таленат нареди да дају ономе који их има десет и који ће сигурно знати шта ће с тим још једним.
Свима нама остала је поука.
То што у животу учиниш резултат је твог труда али на основу талената које си добио. Неко има више талената, неко мање. Али нико није без иједног. И мора нешто са тим даром од Бога нешто у животу да уради, да га трошењем умножи.
Они са више талената имају и већу обавезу умножавања, они са мање мању, одговарајуће њиховим већим или мањим способностима добијеним од Бога. Нема места ни самозадовољству због већих дарова ни незахвалности и избегавању одговорности због мањих.
Ко је незахвалан и ништа не ради са даром који је од Бога добио, ко се за живота не потроши, на крају долази до жала за пропуштеним, несреће због неиспуњавања своје улоге у овом свету.
Није људима увек лако да препознају своје дарове. Али ако не могу да препознају своје, увек могу да се труде да препознају дарове других око себе. Ако се заиста у томе труде, научиће временом и да препознају сопствени дар.
Бог нас је створио као бића заједнице. И тек уклапањем наших дарова ми стајемо пред Бога као људи, човечанаство. Приближавамо се Њему, Једном, Који је све у свему.
А дарова је толико много и толико су различити. Јарки или тихи, али сви су драгоцени.
У времену у коме живимо, у времену спектакла како га неки зову, лако се препознају јарки дарови оних који воде потрошачко друштво, оих који наступају у аренама и на позорницама. Спортски дарови, глумачки, певачки, музички дарови, физичка лепота или снага, дар умножавања новца… Слух за тихе а драгоцене дарове је отупео. Ако нема ко да шири мир и добро расположење, који мири завађење, теши слабе и болесне, бива стабилни ослонац онима око себе, уопште ко даје примере неке врлине – јарки дарови које медији гутају били би потпуно бљутави.
Поштујмо дарове које нам је Бог дао. Нико нема право да каже – ја нисам ни за шта, ја немам никакав дар. Осим што то није тачно, носи и нешто што је скоро зло – избегавање било какве одговорности. А избегавање од одговорности је и бежање од слободе. Бежање од слободе је удаљавање од Бога… И све онда тоне у таму.
Треба се, наравно, чувати од погрешних одлука и поступака, онога што се некад звало грех а данас се некако изгубило. Пратити мудре савете и црквене заповести.
Али онима који у животу не греше пуно прети велика опасност. Да помисле да су баш како треба а да у ствари не раде лоше али не ради ништа добро.
Низ опасних рупа на животном путу може нас бацати од кукавичлука до самозадовољства. А притом стискамо тај неки таленат који смо добили или га закопамо поред пута да нам не испадне док се труцкамо и посрћемо све мислећи да је боље тако него да ризикујемо. Па се и уморимо, станемо. И онда често судимо другима који упорно трче, падају, подижу се и настављају.
Господ нас опомиње. Немојте се зауставити на томе да нисте ништа лоше урадили. Размислите да ли сте урадили нешто добро. И не заборавите захвалност за дар који сте добили. Ако сте заборавили који је, потражите га брзо и откопајте. Иначе…
ФБ Ненад Илић
