„Рече Господ: светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“
Наше око хвата мали видљиви део таласа којима је прожета читава творевина.
Прихвата светлост одбијену од предмета. Божијом премудрошћу различите таласне дужине одбијене светлости доживљавамо као различите боје. То нам допушта да уживамо у лепоти Божије творевине.
Око је симбол нашег додира са створеним светом, место нашег сусрета са зрачењем свега око нас. Капија. Опет нам Христос кад хоће да нам приближи невидљиво а најдрагоценије говори кроз симболе.
Симболично – око је и капија кроз коју примамо и нестворену светлост Божију, обично невидљиву а начелно доступну и онима са оштећеним видом. Иза спољашњости и људи и свих бића и предмета сија невидљиво светло смисла свега што је Бог створио.
Ако не умемо да видимо иза спољашњости од које се одбија само делић видљивих таласа око нас – често промашимо смисао.
Ако се задржимо само на оном што примамо из света на основу спољашњости, облика и боја, лако се можемо заглавити у духовно лошим стањима. Поготово је то проблем кад гледамо људе и њихове акције искључиво на основу појавног, а према нашим природним инстинктима. Наравно да је пожељно да злобу, непријатељство, агресију, глупост, било коју потенцијалну опасност за нас саме или наше ближње на време уочимо и да се ако треба и боримо против њих.
Али ако заборавимо да иза злобног, непријатељског, агресивног или глупог бића постоји светлост Божијег створења које се болешћу скврчило и само себе изгубило иза сопствених погрешних активности – прети опасност да прогласимо свет само местом зла, па и да се сами заразимо болешћу коју видимо.
Осим видљивог, морамо увек бити отворени за невидљиво. Духови поднебесја не могу нам заклонити светла Божија Небеса сем ако ми на то не пристанемо.
Видљивом тамом замрачити светло живота, љубави и смисла, нужно води победи таме и у нама самима. Било да је прихаватамо свесно и богоборачки или постајемо само њене несвесне жртве…
И то су Христове речи само на почетку оног делића Јеванђеља које слушамо на овонедељној литургији.
Довољно да само о томе данима мислимо и заувек запамтимо.
А даље нас опомиње да не можемо истовремено служити Богу и мамону. Да се наравно можемо бавити стицањем новца, па чак и да нам то буде међу најважнијим делатностима, али само ако све време не заборављамо да пре свега треба да служимо Богу који нам је дао Богочовека. Да стичући то не заборавимо. Да не претворимо људе око нас у мамонове фигурице.
Да кад дођу тешке ситуације избора ипак изаберемо Бога, а не мамона.
Храбри нас даље Христос подсећајући нас да нам не буде главно у животу брига како да се обучемо и исхранимо. Неће нас Бог напустити као што не напушта своју творевину.
Птице небеске нити сеју нити жању а Отац небески их храни.
Љиљани у пољу нити се труде нити преду а лепше се обучени од цара Соломона.
Наравно да се морамо старати, неки од нас и веома напорно, да хранимо и облачимо себе и своје породице, али брига и у најгорој немаштини неће нам ништа добро донети. А поверење у Бога и у људе кроз које Бог делује и у нас саме кроз које БОг може да делује, храниће нам душу, чуваће нас у животу и помоћи нам да дођемо и до земаљске хране…
А брига која ће нам заклонити светлост Божију, не може нам донети ништа осим таме.
Фејсбук Свештеника Ненада Илића
