Људи су у основи добри говоре кроз историју једни, људи су у основи лоши, говоре други. Свакодневно искуство нам говори да је добрих много више, али да се лоши више примећују.
Томе да се лоше људске особине и ружни догађаји много више примете у многоме доприносе савремени медији. Комерцијални медији живе од лоших вести, а на друштвеним мрежама, па и на овој, најлакше се истакну они који нешто злобно коментаришу. Злобан, увредљив или глуп коментар поуздан је начин да будеш примећен. Па нек стајање под рефлектором траје колико траје.
Власти, не само код нас, имају интереса да уведу људе у малодушност, беспомоћност безнађе због опште људске покварености, од чега ће само власти могу да их спасу. А и људи сами неретко прихватају тезу о општој покварености , јер нас она лишава мука са сопственом савешћу. Кад су сви никакви – ни ја нисам баш толико лош.
Ова тенденција ка инсистирању на лошем у људима, као и ширењу злобе и психолошких отрова у јавном простору, доводи до појаве коју неки назвају `ноцебо` ефектом. Супротно плацебо ефекту где (ауто)сугестијом доброг догађаји могу да се усмере у ка бољем развоју. Кад смо убеђени у лош развој – ми помажемо да до лошег развоја и дође. Код нас је `ноцебо` ефекат посебно развијен и рекло би се прикривено негован са врха пирамида моћи и јавног извештавања.
`Ништа од нас не може бити`, `нема овде више правих људи`, `нема ко да поведе на боље`, `најгори смо народ`, све гласније одјекује кроз нашу комуникацију.
Док се ово не промени, а у томе свако од нас може да допринесе, неће нама бити бољитка. Помагаћемо сопствену пропаст. Навијати за њу. А власти ће моћи да се представљају као спасиоци. Небитно да ли успешни или неуспешни.
У једној српској народној причи има епизода са младим јунаком који стиже на раскрсницу на којој стоји вештица. Сви пре њега су је ословљавали са `бежи од мене зла жено` и она их је упућивала на погрешан пут. А он је поздрави са `помаже Бог добра жено`. И она се збуни, нешто добро у њој за тренутак се пробуди и она га пошаље на прави пут. Није увек тако једноставно, али у томе има нечега. Слободно можете да пробате, а не морате да чекате да налетите баш на вештицу. Ако не делује увек – а често или макар повремено делује.
Ствари наравно не морају и не треба да се гледају кроз ружичасте наочаре. Има довољно зла, покварености, себичности, неспособности, глупости, које трују заједнички живот. Спасоносно виђење свега тога као болести која може и мора да се макар у некој мери лечи неопходно нам је.
Бог јесте све створио као добро, а ми смо покварили и кваримо много тога. Али то једноставно може и мора уз Божију помоћ да се лечи. Не постоји усуд људске покварености. Постоји борба добра и зла и та борба трајаће до краја историје.
Свако бира на којој ће страни да се бори. Бог даје снагу онима који је од њега упорно траже.
Само никад не заборавити да наша борба није против крви и меса него против злих сила поднебесја које чине људе оболелима. Та борба је најтежа због тога што се боримо прво против тих сила у себи а тек затим око себе, а с друге стране прети нам заблуда да све зависи од нас. И доброта и памет се постижу кроз однос са другима, а пре свега са Богом. Свако може да проба да те односе што мање трује.
Свештеник Ненад Илић
