Донирање органа и трансплантација органа једно је од највећих достигнућа медицине посљедњих шездесетак година. Напредак трансплантацијске медицине зависи о социјалним, економским, културолошким и религијским одредницама појединог краја. Истраживања су показала како је подручје трансплантацијске медицине врло осетљиво у односу на остала подручја медицине поготово стога што је релативно младо а свакако ново у односу на било који религиозни запис о томе, те да неминовно уз себе веже етичко-моралне недоумице, али и законодавне, културолошке и неизбежно – религиозне. Трансплантацијска медицина уза се веже и питање тренутка смрти.
Наступање смрти се сматра данас када је рад можданих функција трајно онемогућен. Мождана смрт је стање неповратног губитка свих можданих функција, док други органи могу остати у функцији, али само уз подршку савремених медицинских апарата. До мождане смрти најчешће доводи крварење у мозгу, шлог, инфекција или тешке физичке повреде главе и мозга.
Уласком у 21. век сведочимо великим променама на глобалном социјалном плану, те великим миграцијама становништва која са собом повлаче „судар“ цивилизација, етике и религије.
Већина свјетских религија односи се позитивно према трансплантацији и ксенотрансплантацији.
Веза између трансплантације и хришћанства враћа нас у далеку прошлост. Наиме, житије о лекарима из 3. века, светом Козми и Дамјану, доноси нам причу о трансплантацији црне ноге. Према тој причи они су трансплантирали ногу покојника, Етиопљанина, болесном човеку.
Иконографија овог чуда први пут је приказана на фирентинским плочама око 1370. године. Ову причу можемо протумачити на различите начине. За то време трансплантација је била чудотворно лечење.
Симболику „црне ноге“ пресађене „белом“ пацијенту можемо протумачити као симболику једнакости свих у медицини, допустивости трансплантације без обзира на веру оног који дарује или оног који прима. То има још и више смисла у нашим православним круговима где се постављају крајње сувишна питања да ли се сме са некрштеног пресадити орган на крштенога или обратно, тиме показујући колико су заправо саму поенту везану за трансплаацију промашили. Да ли намерно или ненамерно, друго је питање, од којега ћемо се одмаћи овом приликом.
Трансплантација органа с умрлог донора се не практикује у срединама урођеничког становништва северне Америке, Рома, конфуциониста, шинтоиста и појединих ортодоксних рабина. Поједини муслимански верски учитељи из подручја јужне Азије противе се трансплантацији органа, било са живог или умрлог донора. Своје тумачење темеље на ставу да је људско тело аманет (арап. еманет – добијено добро, вредност поверено на чување) дарован од Бога и да се као такво не сме оскрнавити (као да распадање има нечег светог у себи!?!?).
Став СПЦ-а према трансплатацији органа јесте позитиван уз неизоставно поштовање слободне одлуке о донаторству. Трговина органима није благословена од стране СПЦ. Свакако да је о томе најсажетије и најјасније писао еп др Иринеј (Буловић), својим трудом и љубављу на јасан и прецизан начин у целости изразио став СПЦ-а гледе ове проблематике.*
Која заправо и није мистериозна уколико се сетимо изјаве самог Христа:
”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн 15:12-13), те самим тим, зар органи имају већу вредност од самог живота, поготово ако се дарују у околностима мождане смрти?
Мислите о томе…
*Став СПЦ можете потражити на овој адреси: Став СПЦ о трансплантацији еп др Иринеј (Буловић)
1) Mozdana smrt ne znaci da je covek umro, postoje lekari koji govore o toj temi.
2) Ljudi i deca su se budili iz kome tik pred vadjenje organa!
3) Poznata je prica oca koji je otisao oruzjem da brani sina u komi da ga u bolnici ne raskomadaju i da mu ne uzmu organe, i taj decko se probudio iz kome!
4) Organi se NE uzimaju od pokojnika kao sto su Sveti Vraci uzeli od skoro umrlog nogu(ako je ta prica uopste istinita), vec se uzimaju od ZIVIH ! Tako da te dve price – uopste nisu ni priblizno slicne.
Organi se uzimaju od jos zivih pacijenata, jer od mrtvih su potpuno beskorisni, zivima lekari daju anesteziju da se covek ne bi trzao, zatim zivog coveka koji dise krecu da kasape, covek koga oni seku i kasape se znoji i dise, i oni ga na stolu UBIJAJU!
5) SVE navedeno se aposolutno krsi sa Bozjom zapovescu – NE UBIJ!
Ko je covek da moze da ubija- pod bilo kakvim izgovorom?
Da se organi uzimaju od mrtvih mozda bi bila druga prica, pa ni to nije normalno (ili valjda ljudi treba da zive 1000 ljeta kao mumije), a ovde organi se uzimaju od zivih koji bivaju ubijeni na tom stolu za te organe od lekara – a to Sveti Vraci svakako nisu radili !
Gde pise da su oni ubili Etiopljanina – da bi mu uzeli nogu?
E pa lekari ubijaju ljude – za organe jer on umire u tom trenutku od njihovog noza i njihovih ruku.
Druga stvar kako zive ti ljudi sa presadjenim organima, vise ne zive nego sto zive, imaju sto pravila, zive na hemiji i tabletama, truju se, na sve su osetljivi i nikada nece imati normalan zivot.
Tako je – da zivot polozi za prijatelje – ali ne da se rukama lekara – samoubija – jer aposolutno niko NE zna koliko ce ziveti I koliko treba da zivi, i obzirom da su se ljudi budili iz kome pred kasapljenje – KO je taj koji sme i moze ubijati pacijente I odredjivati im vreme zivota – umesto Zivog Tvorca?
Ili su ljudi i deca koji su se budili tik pred kasapljenje PAUCINA?
Crkva? Da nije bilo Djuradja Crkva bi davno potpisala uniju, i to je validnost i merodavnost nekih njenih odluka, nazalost, bezgresnih nema, bezgresan je samo Gospod i samo Njemu treba verovati – za sve.