Света Евхаристија савршава се у спомен на Христа. И, пре свега, у спомен на Тајну Вечеру, када je Господ установио и први свршио најсветију Тајну Новога Завета са Својим ученицима, заповедивши им: „Ово чините у мој спомен“… Али то није само спомен. Људи се сећају нечега што je било и што je прошло, нечега што се десило и чега више нема. A Тајна Вечера није савршена само једанпут, него се тајанствено продужава до краја векова -„док не дође“… То ми исповедамо сваки пут, приступајући евхаристијској Чаши: „Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Своје“… Продужава се, а не понавља се. Јер једна je жртва, једно приношење, један je Jepej, „Онај који приноси и који се приноси“… И овде предстоји исти тај Христос; Онај који je приправио ону трпезу, исти је Онај Који приправља и ову сада“, говори Златоуст. И додаје: „Та трпеза, за време чијег је трајања била установљена Тајна, ничим није пунија од било које након ње, jep je и данас као и онда Он тај Који савршава и предаје све“.
У томе се открива тајна саборности, Тајна Цркве. Апостол тајанствено говори о Цркви, као о „пуноти“ или „испуњењу“ Христовом. И Златоусти је објаснио да „пунота“ значи допуњење – Црква је неко испуњење Христа, који je Глава када je савршено Тело“… „Тело Христово, Црква, настаје, испуњава се у времену. На сличан начин и свака Евхаристија је испуњење Тајне Вечере, њено оприсутнење (остварење – нап. прев.) и раскривање у свету и времену. Свака евхаристијска служба је свецело изображена једне велике Евхаристије, коју je Спаситељ савршио на Тајној Вечери у предвечерје Својих добровољних страдања. Као што је говорио Златоусти, свака Евхаристија је свецела Жртва – „њу приносимо и ми сада“, принету онда, њу, која никада не сиромаши (= не престаје, не троши се, не оскудева, не прекида се). Свагда и свуда једини je Христос, „и тамо свецели, и овде свецели“…
Као вечни Првосвештеник, Спаситељ „за нас непрестано савршава ову службу“, говори продорни (проницљиви) византијски литургичар Николај Кавасила. Не као да Он поново силази на земљу и ваплоти се или усељава у освештане Дарове -„не као да вазнето Тело низлази с неба“… И при Свом Вазнесењу Христос, Који од тада седи с десне стране Оца, не одваја се од земље и „неодступно обитава“ у Цркви Својој. Како je говорио Златоусти, „Христос је своју плот и нама оставио, и са њом се вазнео“. Смисао страшног и неисповедивог (неизрецивог) евхаристијског претварања je у томе да се тајанственим дејством Светог Духа, Који се у свет шаље од Оца преко Сина, неизречено испуњава пречисто Тело Христово. У томе и јесте тајна. Не понавља се жртва, не понавља се заклање… „Та жртва“, говори Кавасила о Евхаристији, „… савршава се не кроз заклање Агнеца у том часу, већ кроз претварање (преизмењивање) хлеба у закланог Агнеца. По сили молитвеног призивања Цркве наиласком (наитијем) Духа предложени дарови се освештавају. – Његовом благодатном силом они се изузимају из трулежног кружева природног живота. Часни Дарови примају се на наднебесни Жртвеник Божији и постају истинско Тело и Крв Христова. Кроз ово се они усвајају (улазе) у јединство Ипостаси Бога Логоса. То je – Тело Богочовеково, рођено од Дјеве, пострадало, васкрсло, вазнесено, прослављено. То je – Сам Христос – Кога познајемо у две несливене природе“…
„На почетку, Он је рекао: да производи земља биље и траву“ (види књ. Постања), објашњава Дамаскин, „и ево до сада она, након што je ороси киша производи своје растиње, побуђена и укрепљена божанственом заповешћу. Тако je и овде Бог рекао: „Ово je Тело моје и ово je Крв Moja, и ово чините за Moj спомен, и по његовој свесилној заповести тако и бива, док Он не дође… И кроз призивање (епиклезу – нап. прев.) јавља се и киша ради тог новог земљоделства – осењујућа сила Духа Светога“.
То „ново земљоделство“, по смелом Дамаскиновом изразу, јесте нека космичка тајна, освештавање природе – предображење и предпочетак оне наилазеће и велике обнове, када ћe Бог бити све у свему. То je – почетак новог неба и нове земље. У Светој Евхаристији земља већ овде постаје небо: „Јер je сада на земљи могуће видети Тело Цара Небеса“, примећује Златоусти. Међутим, то није самодовољно физичко, природно чудо, није само преобраћење (преизмењење) вештаства (тварности). Јер се евхаристијско чудо савршава човека ради и савршава се кроз човечанску природу Ваплоћенога Слова (Логоса). Евхаристија je „лек бесмртности“, по изразу још светог Игњатија Антиохијског – „лек живота, лек нетрулежности“. То је нетрулежива и бесмртна храна човекова. Евхаристија се савршава ради окушања. И то је, пре свега, Трпеза. И примајући телесно Евхаристијске Дарове ми се најдубље сједињујемо са Христом, са Христом – Богочовеком. Jep je Плот Господња, одуховљена и жива кроз јединство Ипостаси Ваплоћенога Логоса, већ обожена, јер je „Тело Бога над свима постојећег“, по Златоустовом изразу. По сили неизмењивог и неразделног јединства двеју природа у Лицу Богочовека, кроз евхаристијско кушање, кроз „преизмењивање тела и крви“, како се изражава Дамаскин, „ми постајемо причасници Исусовог Божанства“. И за телесно-духовно биће, каквим је човек створен, нема другог пута и начина за сједињење са Богом – како je то открио Сам Господ (Јн. 6, 53).
Саздајући Цркву Своју, у тајанственом предухитравању Својих спасоносних страдања, Господ на Тајној Вечери установљава најсветију Тајну Новога Завета, и открива ученицима да je то Тајна јединства и љубави. О љубави учи и назидава Спаситељ Своје Апостоле те ноћи. И говори о љубави као о сили сједињавајућој. Он о Себи говори као о Новом и Другом Адаму – као Нови Адам, Господ je Пут за људе, који у Њему и кроз Њега прилазе Оцу. И тајанствени Дом Очев, у коме су обитељи многе, то je – Сам Господ, у чијем се Телу, Цркви, они који у Њега верују благодатном силом љубави сједињују у тајанственој сателесности с Њим и између себе. И сједињују се кроз тајну Тела и Крви – по самој Његовој речи: „Који једе Тело моје и пије Крв моју у мени пребива и ja у њему“ (Јн. 6,50). Апостолско учење о Цркви као Телу Христовом, предаје пре свега литургијско искуство, и изражава евхаристијску стварност. „Jep je jeдан Хљеб, једно смо Тијело многи, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10,17). Златоусти објашњава: „Ми смо – само то Тело. Jep шта je Хлеб? Тело Христово… Не много тела, но једно Тело“…
У светој Евхаристији верујући постају Тело Христово. И зато je Евхаристија Тајна Цркве, „Тајна сабрања“, „Тајна општења“ (заједничења). Евхаристијско општење није само духовно или морално јединство, не само јединство доживљаја, воље и осећања. To je реално и онтолошко јединство, остварење (осуштаствљење) једног органског живота у Христу. Сам образ (лик, икона) Тела указује на непрекидност живота. У верујућима се, по сили и мери њиховог сједињења са Христом, открива јединствен богочовечански живот у општењу Тајни, у јединству животворнога Духа. Древни Оци нису се колебали да говоре о „природном“ и „физичком“ општењу; реалистички су објаснили јеванђелску икону Лозе виноградне. „Сателеснима и једнокрвнима Христу“ назива причаснике евхаристијске Чаше Св. Кирило Јерусалимски. „У јединственом своме Телу“, говори Св. Кирило Јерусалимски, „посредством тајанственог благослова Христос веpyjyћe чини Својим сателесницима и сателесницима једних другима, „да бисмо и ми сами улазили и мешали се у јединство са Богом и међу собом, мада се сваки од нас од другог душом и телом одваја у посебну личност“… „Ради тога се Он помешао са нама и Своје Тело растворио у нама“, говори Златоусти, „да бисмо саставили нешто јединствено, као што je тело, које се сједињује с главом. И то je знак најсилније љубави. Ja сам усхтео бити ваш брат. Ради вас сам узео удео у телу и крви. И то тело и крв, којим сам постао сакрвним са вама, ja вам опет дајем“. У Евхаристији се руши (скида се, укида се) људска непробојност и искључивост. Верујући постају „удови“ у Христу и кроз то – удови једни другима. Рађа се ново, католичанско човечанство – род хришћански… „Све је – један Христос, као једно тело из многих удова“, говори преп. Симеон.
Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато – тајна јединства. Mysterium pacis et unitatis nostrae, по изразу Блаженог Августина. To je Вечера љубави. Kao што je доиста Вечера љубави била Тајна Вечера, када je Господ открио и показао ученицима „најпревасходнији пут“ љубави савршено – по лику Његове љубави: „Kao што ja вас љубих, да и ви љубите једни друге“ (Јн. 13,34). И више од тога – по лику Тројичне љубави: „Kao што Отац љуби Мене, и Ja љубим вас; останите у љубави Mojoj“ (Јн. 15, 19). Заповест љубави Господ узводи према тајни Тројичног јединства – јер та тајна јесте љубав: „И то je име Богу угодније од сваког другог имена“, примећује Св. Григорије Богослов. Закључујући Своју опроштајну беседу Првосвештеничком молитвом Спаситељ се моли за сједињење и јединство верујућих у Њега: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што Си у Мени и Ja у Теби, да и они у Нама једно буду… Ja у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно“ (Јн 17, 21-23). За нас, раздељене и одвојене, то сједињење по лику Тројице, једносуштне и нераздељиве, могуће je само у Христу, у Његовој љубави, у јединству Његовог Тела, у заједници Његове Чаше. У јединству католичанске (саборне) Цркве тајанствено се одражава Тројична јединосуштност, и по лику Тројичне јединосуштности и кружења Божанственог живота у мноштву верујућих бића једна душа и једно срце (уп. Дела aп. 4, 32). To своје јединство и саборност Црква препознаје и остварује (осуштаствљује, оприсутњује) пре свега у евхаристијском тајнодејству.
Може се рећи да Црква и јесте икона Пресвете Тројице, лик у твари – зато je и откривење Тројичности повезано са оснивањем Цркве. И евхаристијско заједничење (општење) јесте испуњење и врхунац црквенога јединства.
casopis.sabornost.org
