У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину
цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи
после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики
пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа
страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на
Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ
нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим
живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном
присетимо места које Крст – као главни и узвишени символ
Хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај символ има два –
међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов
као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и
служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној
људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на
заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на
самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски
управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и
попљуваног Христа говори: „Овај човек никаква зла није учинио“.
Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “ Распни Га,
распни Га!“.
Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој
дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само
иротивљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у
овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање
пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих
поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај,
негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако.
Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични
људи, људи „попут свих осталих“, а не неки посебно зли људи или
нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори
гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти
Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке
показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам
у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата,
престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да
поступи по гласу своје савести.
Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас
окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих
животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама
самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да
„перемо руке“ у оним животним тренуцима у којима би требало да
кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи?
Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у
своју одбрану: „Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је
било наређено да •неутралишемо“ неког скитницу који је подстицао
народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се
прича?“. Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест
исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали
Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: „Осана, осана!“ Исти ти
људи су сада урлали: „Распни Га, распни Га!“. Али, зар нису тој гомили
ондашње вође, учитељи и ауторитети “објаснили“ да је тај Човек –
преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону –
увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре…
Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са
своје тачке гледишта, „у праву“, те је имао оправдање за своје
поступке. А сви заједно убише Човека који “никаквог зла није
учинио“.
Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније
говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано
појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову
страшну прбеду на овој земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази
наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: „Ко хоће да иде за мном…
нека узме крст свој… (Мк. 9,34)“. То значи да пред истим оним избором
пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и
јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од
нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам
изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема
првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и
зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети
тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у
сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан
данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који
„никаквога зла нису учинили“, муче их, и бију, бацају у тамницу или
конц-логоре. И све то „по закону“, све по послушности и дисциплини,
све „у име поретка“ и „за добро свих“. И колико је и дан-данас “
Пилата“ који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се
труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има
људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке
посматрају тај тријумф зла у свету.
На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве:
поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста
Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се
сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без
кога је све у свету – тријумф зла и тмине. „На суд сам дошао у свет
овај“ – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине
и Добра – стоји свако од нас.
