У својим дневницима прота Александар Шмеман је пророчки записао :
„„Црквеност“ би требало да ослобађа. Међутим, онако како је данас интонирана, она не ослобађа, већ поробљава, сужава, осиромашује. Човек почиње да се бави „старим“ и „новим“ календаром, епископским сплеткама или пак сладуњавом побожношћу.
Духовност почиње да схвата као обавезу да чита неке тамо гараве, сиромашне књиге, ужасну реторику, свакојаке брошурице о чудима и чудотворним иконама, разноразне сумњиве „поповске приче“, и да све време разглаба на побожне теме.
Уместо да га учи свом погледу на свет и живот, Црква га учи да гледа у њу саму. Уместо да на нов начин прихвати себе и свој живот, он мисли да је дужан да на себе навуче прслук такозване „побожности“ – безличан, чађав, натопљен ужеглим посним биљним уљем.
Уместо да макар зна шта је радост, светлост, смисао, вечност, он постаје раздражљив, узак, нетрпељив, веома често, напросто, зао, и чак се ни не каје због тога, јер, побогу, па то је од „црквености“. Неко је тог „побожног“ човека убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није „религија“ он почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да „све то“ испуни светлошћу, „упути“ ка Богу, претвори у заједништво са Богом.“
Ове пророчке речи као никад до сад осликавају поједине парохије и свештенике код нас. Скоро је изашао снимак јереја Предрага Поповића, познатог као „отац Пеђа“ где са малим дететом у крилу исмева сво свештенство и нашу Цркву. Прича виц где се говори да је код Јевреја био обичај да кад се дете роди, испред њега ставе књигу, паре и чашу са алкохолом. За шта се дете прво ухвати, то ће бити кад одрасте. Ако узме књигу -биће књижевник, ако узме паре – биће бизнисмен, ако узме алкохол – биће алкохоличар. Једно дете је узело све три ствари. Кад су питали неког старца шта то значи, овај је одговорио „дете ће бити православни поп“. Е сад, он је познат као неко ко је „симпатичним“ причама типа „сеци попу плећку“ итд. и својим чудним „проповедима“ задобио симпатије одређеног дела нашег народа. Уствари он прича оно што народ жели да чује. Али сад је „прешао игрицу“. Од кукања, како му је лед побио плантажу боровница до скромног возања у старом „Фићи“, прешао је на исмевање своје браће свештеника.
Пошто ме је доста вас питало и слало ми поменути снимак, желим само да се оградим о деловање и приче о.Пеђе. Нисмо сви исти. Нисмо сви из приче „дај попе руку“. Не гледамо сви у парохији све кроз прилоге и паре . Нисмо сви бизнисмени, предузетници и „продавачи магле“. Волео бих кад би народ кроз литургију посматрао свештенике и цео свој живот у Цркви. Не би онда било никаквих проблема. Говорим Вам из искуства. Ја пробао и фантастично функционише. У нашој парохији немамо никаквих проблема, јер смо решили да живимо Христом кроз Литургију. Пробајте, није тешко.
Текст преузет са ФБ профила свештеника Благоја Катића
Христос Воскресе. Свака Вам част, оче Браниславе. Свака Вам је реч на месту. Као свештенослужитељ, забранио сам, онима који се код мене исповедају, а није мали број, да гледају и слушају овог примитивца, који је све што је могао, и Цркву и свештенство и веру извргао руглу.
Пеђолино – плићак