Евхаристијском литургијом, Црква се окреће личносној употреби света.
Она узима свет од почетка користећи основне «видове» који се користе за људску исхрану и живот, хлеб и вино – узима их као благослов, као благодат и дар Божији.
Овакво делање твори нови однос са Богом, стварни и животни однос благодарења. Свет добија значење заједнице човека и Бога и људи према творевини.
Оно свој примарни онтолошки корен има у оваплоћењу Божијем.
Сам Бог је Тај који је узео тело света, преображавајући пропадљиву и смртну природу тела и крви у ипостас вечног живота, у природно јединство створеног и нествореног.
На исти начин, вино и хлеб, човекова храна и живот, нису напросто благослови понуђени од Бога, већ Сам Бог који је постао тело и понудио Себе онима који кроз Крштење учествују у тројичном, црквеном јединству личне слободе и љубави.
У Цркви, јединство Бога и света и непропадљивост онога што је смртно није мистична или морална алегорија; то је оваплоћени живот ипостаси Богочовека, стварно једење тела и пијење крви оваплоћеног Бога.
Бог нуди човеку храну која живот чини непропадљивим и бесмртним а та храна је свет који је Он Сам прихватио и учинио га Својим телом.
Христово усвајање тела света, претварање хлеба и вина у Тело и Крв Бога Оваплоћеног, јесте динамички почетак мењања читаве наше употребе света, читавог човековог односа са творевином.
Човек сада има могућност да прихвати свет у себе, унутар контекста личног евхаристијског односа са Богом: он може да преобрази овај процес узимања у дело приноса света назад Богу.
Може да користи свет као материјалну могућност давања тела Ономе који је без тела и садржавања Онога који је несадржив.
Евхаристија је то зрно живог семена које тајински даје живот мртвој груди света.
Она доводи човека у сагласност и склад са Христовим делом узимања творевине и пресуштаствљује свет у догађај богочовечанске заједнице.
Она од живота и постојања твори «свет», дајући им сврху и значење.
Уништава бесловесност преживљавања као апсолута, осуђеног на поништење и смрт.
Евахристија се динамички простире кроз живот верних, кроз сваки вид њихове употребе и узимања света Она мења њихову употребу и узимање у непрестано присуство заједнице и односа који спасава и увећава личну посебност и слободу изнад простора, времена и неопходности.
Тако Евхаристија одређује нови етос човека.
Морална стремљења хришћанина јесу лични продужетак Евхаристије у сваком аспекту живота. Рад, економски живот, породица, уметност, технологија, политика и културни живот, све то постаје део евхаристијског односа човека и Бога.
У Евхаристији човек, свет и историја, налазе свој истинити идентитет и у исто време бивају свет: пројављују се «у складу са природом», као Реч и Премудрост Божија, као благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
