Када се из тела извуче душа, остаје леш; када се из душе извуче Бог, остаје леш. Без душе тело није друго до леш; без Бога душа није друго до леш. Душу нашега народа сачињавају Светитељи наши; уклоните их из народа нашег, шта остаје од нас ако не леш? Још нешто: Светитељи су савест наше народне душе. Одбаците ли њих, одбацили сте савест, и отворили пут у народну душу свима пороцима и злочинима, свима страстима и гадостима. Величина наше народне душе je у светитељству наших Светитеља, у томе што наш народ сматра своје Светитеље за своје вође и путовође, за своје учитеље и наставнике, за своје утешитеље и просветитеље, за своју савест и правду, за своју истину и радост.Ко уме да пронађе било народне душе, да осети чиме наш народ живи у најсветијим тренуцима свога живота, нарочито овде на Југу, мора увидети да су бесмртни цареви наших душа: Свети Прохор Пчињски и Свети Гаврило Лесновски, Свети Јоаникије Девички и Свети Петар Коришки, Свети Наум Охридски и Свети Јoаким Осоговски, Свети Нектарије Битољски и Свети Стеван Дечански.
На који су начин ови Свети Испосници постали савест наше народне душе и неопходност нашег народног живота? Шта је то што их је наметнуло за цареве наше савести и за вође наше душе? Ништа друго до њихова светост и праведност, њихова бесмртност и просвеһност Духом Светим. Jер они су дух свој људски преобразили, и осветили, и просветили Светим Духом Божјим. Немоћни, трошни и смртни као људи, они су кроз сједињење са Духом Светим постали свемоћни, непролазни и бесмртни. Јер је циљ хришћанина: задобити Духа Светога, и Њиме препородити дух свој, и испунити, и обесмртити, и овековечити. Све што је чо- вечје, Свети Испосници су помножили Божјим, осветили Божјим, узвисили Божјим, обесмртили Божјим, и у свему се добило: Богочовечје, Христово.
Не треба замишљати да је светост наших Светих Испосника дар који су они одједном добили од Бога. Не, они су до тога дошли дугим, многотрудним подвигом. Њихов живот је био непрекидна борба са нечистим мислима и осeћањима помоћу поста, молитве, милостиње, богољубља, братољубља, родољубља и осталих врлина. Радеhи тако они су исцелили себе од греха и смрти, и на тај начин постали творци православне културе. Јер је циљ православне културе: исцељење душе од греха и смрти; а средства се састоје у практикованьу еванђелских врлина. Израдивши од себе бића бесмртна и света, Свети Испосници су и у смрти живи, јер су за навек сјединњени са вечно живим Богом и Господом. Ако су нам Светитељи туђи, то долази отуда што смо кроз грехе и пороке одлутали далеко од Бога Живог и Истинитог, јер сваки грех производи смрт у души и телу, у осeћању и сазнању. Грехољубиви, ми се и у животу осећамо мртви и смртни, а не живи и бесмртни, јер осећање бесмртности извире из осећања Бога. Ко не осeћа Бога у себи, тај се не може осећати бесмртним и вечним. Покаткад се говори о неактивности, о некорисности, па чак и о непотребности Светих Испосника. У ствари, по среди је огроман неспоразум. Замислите, ми поричемо активност и корисност Светом Испоснику Прохору Пчињском, који се 33 године подвизавао у пештери, да би хиљаду година до данас, и ко зна колико хиљада година од данас активно учествовао својим молитвама и чудесима у животу многих милиона православних хришћана Јужне Србије. А шта да рекнем о Светом Науму Охридском и Joаникију Девичком, о Светом Петру Коришком и Јоакиму Осоговском? Jедно, само једно: ваистину, ваистину Дивенъ Богъ во Святыхя своихъ. (Диван је Бог у Светима Својим).
У чудотворној делатности својој они су и данас живљи од нас живих, од свију живих. Они непрестано продужују Еванђеље Христово. Христос је почео Еванђеље, да би се оно кроз Његове Светитеље и следбенике продужило све до Страшнога суда, зато не може стати ни у сав свет (Јн. 21,25). Зар наши Свети Испосници нису жива Еванђеља? Зар нису они чудотворни и животворни као Еванђеље? Од њихових Светих Моштију слепи прогледају, глуви чују, хроми ходају, болесни се исцељују, луди се опамећују, гле – нисте ли у Палестини? не хода ли међ нама чудесни Господ Исус?
Међу истинским Бесмртницима, и они нас воде из смрти у бесмртност. Без њих, без Животворног Христа у њима, овај свет је леденица смрти у којој се смрзава и душа наша, и тело наше, и савест наша. Са њима, нама je осигуран и излет и узлет у бесмртност и живот вечни. Испунимо ли себе духом њиховим светим и бесмртним, ми ћемо оживети себе животом иза кога нема смрти. Напуштајући њих, ми напуштамо живот и умиремо кроз све поре смрћy, иза које нема васкрсења. У њима је наше славље, јер je у њима наше Православље. Они су први словенски видиоци, који су пронашли да је једино у Православљу моћ и свемоћ за сваку словенску душу. И још су показали и доказали да само у Православљу словенска душа узрасте у све божанске висине, спусти сеу све божанске дубине, рашири се у све божанске ширине и процвета у све цветове божански неувенљиве. А без њих, ми смо патуљци и човечуљци, изгубљени у шареној гардероби европској…
(1933)
Свети Јустин Поповић, ОН МЕЂУ ЊИМА, („Цареви савести наше“, стр. 91-94), СКЗ, Београд, 2020.
Приредила: Сунчица Денић
Srodstvopoizboru
