Њихово ругање долази из злобног срца; нека твој осмех буде без икакве злоће. Ругање пристаје уз незнање; осмех више приличи знању. Својим ругањем они увећавају вредност твоје молитве пред вечним Судијом. Јер, Богу је милија молитва смеле душе, окружене стрелама пакости, мржње, зависти и ругања. Врхови тих стрела отупели су, а крајеви наоштрили, тако да их ти одбијаш, а оне погађају саме стрелце који су их испустили.
Жена Давидова, Мелхола, некада се наругала ревносној молитви свога мужа. Бога је то ругање више увредило него цара Давида. Зато је Господ Свевишњи казнио Мелхолу: „И Мелхола, кћи Саулова, не имаше деце до дана своје смрти“ (2. Царевима 6, 23 [2. Самуилова 6, 23]). Ако обратиш пажњу на догађаје и судбине људи, сам ћеш видети да и данас Бог тешко кажњава оне који се ругају светоме.
А ако мислиш да је било која реч бољи лек за њих од ћутања, реци онима који ти се ругају: „Да ли ме очи варају или добро видим? Сваки дан молите трговце, земљопоседнике и властодршце, свако из својих разлога, а мени се ругате што молим вечнога Творца. Није ли смешније тражити нешто од онога ко није у стању, него од Свемогућега? Није ли апсурдно поштовати прах уместо Господа, Дародавца живота?“ Негде пророк каже: „Проклет је човек који се узда у човека“ (Јер. 17, 5). Они који полажу наду у смртне људе, у пролазни мехур, а не у Бога Свемогућег, очигледно су проклети. И тај њихов уклети живот и домове може потврдити свакодневно искуство. Јасно је да су, на исти начин, проклети и они који ишту од људи, а не од Онога који све држи и све може. Али пази: понекад је ћутање делотворније од речи.
Прво ругање узнемирује душу која се моли. Али ти си већ преживео и ниси одустао од молитве. Свакако даље ругање постаје подстицај. Можеш себи рећи да већ имаш искуства. Сада осећаш да ти је Бог некако ближи, да ти је Црква дража и молитва слађа. Треба да знаш да ће доћи време када ће ругање престати. Тада ће ти се људи приклонити, дивиће ти се и хвалиће те, а онда ће твоја душа бити у већој опасности него сада. Сада учиш смирење, а тада ћеш се бранити од гордости. Али то је већ друга ствар, другачије искушење.
Треба да знаш да су они који нас муче својим ругањем управо они који су нам непријатељи. То су људи на које је Христос мислио када је дао заповест: „Љубите непријатеље своје“ (Мт. 5, 44). Не знајући, они нам чине добро. Повређујући нас и жалостећи нас, они распирују у нама пламен божанске ватре. Лају иза наших леђа док идемо у цркву, али нас то само јаче гура ка Богу. Чинећи земљу мучнијом за нас, они нам чине небо привлачнијим. Мраз и ветар не мисле на дрво, али му ипак, несвесно, чине добро. Тако је и са твојим непријатељима и тобом.
Зато им опрости и благосиљај их, моли се Богу за њих и – ово је врхунац – заволи их као своје највеће добротворе после Бога.
Често посећуј куће жалости. Посети и гробље. Размишљај о Христовом крсту и љуби га што чешће можеш. И мисли о крају живота. Све ће ти то помоћи да учврстиш своју решеност у молитви и да стигнеш до коначне победе.
Мир и милост Господња.
Извор: pemptousia.com
