„Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и иде за мном.“
(Мат. 16, 24)
„Људска слободна воља је света“.
Ова изрека показује дубину наше моралне слободе.
Спаситељ позива људе да Га следе и онда нам оставља слободу да ми сами одлучимо о овом најважнијем питању: да ли идемо за Њим или да се окренемо противно путу Божијем.
Он је дошао ради нашег спасења, али не задире у нашу слободну вољу.
Он нас позива да активно учествујемо у нашем спасењу, али ни најмање не нарушава нашу слободну вољу.
Да људи нису слободна и самоопредељујућа бића, никада не бисмо заслужили тако велико поштовање, никада нам не би указана тако велика част, то јест да сарађујемо са Христом Спаситељем на сопственом спасењу; нити би то, наравно, било препуштено нашој личној наклоности, већ бисмо били вођени спасењу као пасивна и инертна створења и једноставно бисмо прихватили дејство божанске благодати која би сама радила на нашем искупљењу.
Заиста, оваква неприкосновени Бог жели да буде наша морална слобода; толико моћна Он жели да наша слободна воља буде.
Проучавање историје искупљења човечанства открива Сина Божијег, Који је постао личност да би све нас спасао, корачајући путем свог добровољног страдања, преузимајући грехе света, лечећи ране наше, испуњавајући велику мистерију божанског устројства која нас мири са Богом, а ипак ни на који начин не нарушава нашу слободну вољу.
Ту смо!
Капија раја, која је била затворена, отворена је; огњени мач који је чувао улаз је уклоњен и глас Господњи је тиме позвао искључено човечанство да уђе у место мира и спокоја.
Али – остављена нам је слобода да уђемо или не; како хоћемо.
Ова слобода, то јест да поступамо по свом избору и да следимо Његове законе, без утицаја чак ни од самог Бога, показује апсолутну природу наше слободне воље која произилази из наше моралне слободе, наше велике вредности и високог положаја који заузимамо у творевини.
Какву велику част нам пружа чињеница да је наша слободна воља неповредива!
У исто време, са каквом смо јасноћом поучени нашим одговорностима: да треба да поштујемо нашу слободну вољу, имамо жарку ревност и не дозволимо, ни под којим околностима, да наша слободна воља буде поробљена и да наша морална слобода постане зависна од понижавајућих страсти и жеља.
Наша морална слобода нас обавезује да се побринемо за своје спасење, јер ћемо у супротном бити изгубљени.
Формално признање наше моралне слободе од стране самог Спаситеља нас учи да наше спасење неће бити остварено само апсолутним дејством Божије благодати, већ и нашим сопственим пристанком и истовременим делањем.
О овој неопходности да видимо шта имају да кажу мудри оци Цркве.
Златоуст каже: „Иако је благодат благодат, она спасава само оне који желе да постоје.“
(Беседа 18 Римљанима).
Григорије Богослов наглашава да: „Наш пристанак је неопходан, а спасење долази од Бога.“
(Беседа 31).
Климент Александријски додаје: „Бог надахњује душе које желе; али ако их њихова спремност напусти, тада ће им се ускратити и сама благодат која им је дата од Бога“.
И Јустин закључује: „Бог је, заиста, створио људе без њиховог пристанка, али није у стању да их спасе против њихове воље“.
Тако смо изричито и јасно поучени да постоје два фактора у нашем спасењу:
а) слободна жеља људске воље
и
б) благодат Божија.
Главни агенс у делу нашег спасења је заиста благодат Божија јер је Христос Спаситељ дошао као Светлост онима који су били у мраку и расуо светлост Благодати своје на оне који „бораве у тами и сенци смрти“.
Тражио је изгубљене овце, позивао оне који су залутали, тајно се обраћао срцима људи и показао нам пут ка спасењу. Благодат Божија је та која усавршава и спасава, али наша сопствена воља није ништа мање важна.
Требало би да је сматрамо изузетним драгуљем у круни нашег спасења, јер је то главна полуга која мења наш поглед који је грех учинио инертним.
Она је оно што подстиче наше стопе да идемо за Спаситељем; она је оно што јача наша срца да покажемо самоодрицање; она је та која носи крст на раменима.
Јер, иако нас благодат позива, распршује мрак и обасјава тамна места, ипак је могуће, због немара и лењости, контаминације и духовне доконости телесног погледа на живот да наша слободна воља почне да глуми глувоћу, да затвара своје очи да остану у тами и да крене у потпуно супротном смеру: оним у пропаст.
Другим речима, наша слободна воља може деловати у потпуној супротности са оним што заправо жели.
Зато је неопходно да заиста желимо своје спасење, да га тражимо.
Морамо да желимо да чујемо, да бисмо чули глас Онога Који нас зове.
Морамо да желимо да видимо да бисмо отворили очи блиставој, обилатој светлости.
Морамо да желимо да се крећемо да бисмо пратили Спаситеља; да одбијемо да будемо људи какви смо некада били, са својим страстима и жељама, да бисмо преузели крст на своја рамена.
Морамо ићи „тесним и ограниченим путем“ да бисмо прошли кроз уска врата Раја.
Наша сопствена слободна воља и одлука мора бити на првом месту, јер то захтевају услови којима Спаситељ позива оне који мисле да Га следе.
Без оваквог расположења било би немогуће испунити понуђене оквире, а самим тим и само спасење остало би изван нас.
С једне стране, благодат нам јесте дата, али наша воља и сагласност су неопходни ако желимо да је примимо.
Штавише, потребно је самоодрицање, пожртвовање, стабилан поглед који неће дозволити никакво скретање са пута непрестаног следовања гласу Спаситеља који позива и јесте глас благодати и истине.
Да благодат Божија која нам долази сама спасава људе, позив би био потпуно сувишан, као и услови.
Али иако је милост и благодат Божија бесконачна – она сама по себи не спасава, јер не жели да наруши нашу слободну вољу.
Да није наш пристанак кључни фактор у нашем спасењу, Бог би у својој бескрајној љубави према човечанству, наравно, спасио све, али без њиховог пристанка.
Па ипак, врло прецизним изразима Он је заиста позвао нас који робујемо нашим сентиментима и који тежимо греху.
Он је понудио спасење, али предуслов je да га ми сами прихватимо, јер то неопходно за велику и важну промену: да се препородимо и обновимо у Исусу Христу, нашем Спаситељу.
Јер у нашем палом стању нисмо могли ући у Царство Божије, пошто смо били затровани, контаминирани грехом.
Дакле, морали смо да одбацимо ту особу са њеним жељама и страстима и обучемо нову личност, препорођену и свесну да је створио Бог по Његовом „лику“.
Да бисмо одбацили стару особу – прво морамо то да пожелимо.
Тако да је наша сарадња у задатку нашег усавршавања пресудна.
Наш Спаситељ нам је рекао да у кући Његовог Оца „има много соба“.
Људи који тамо живе су они који су своје животе на земљи провели на одговарајући начин. Наш стил живота овде, дакле, дефинише нашу позицију у Рају.
Свети Григорије Назијанзинос каже по том питању: „Као што постоје различити, одвојени начини живљења, тако постоје „многе собе код Бога“ које се додељују у зависности од вредности сваке особе. Један од нас може имати једну врлину, а други их могу имати све. С обзиром на ово, нека свако од нас од овог трена престане да лута куда нас промене расположења носе и нек иде за Оним Који нас добро води и усмерава уским путем да би нас довео до широког пута блаженства“.
Дакле, морамо да радимо на свом спасењу, иначе се излажемо крајњој опасности од пропасти, јер нема ничег заједничког између светлости и таме, ништа више него између добра и зла.
Грех који нас је оштетио је тама и велико зло, јер иде мимо воље Божије.
Пошто имамо привилегију моралне слободе, свако лоше понашање са наше стране се рачуна као грех који нас одваја од Бога.
Што је веће добро од моралне слободе, веће су и одговорности које она подразумева.
Људи који су морално слободни призвани су да постану свети.
Због тога у Старом и Новом завету Бог даје заповести говорећи: „Постаните свети као што сам ја свет“ (Левит. 20, 7, 26 и 1. Петрова, 1, 16).
Јер како људи који су одвратни, људи који су вредни одбојности могу имати било какву заједницу са Богом?
И Спаситељ нам даје сличну заповест када каже: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 28), јер деца Његова треба да буду као Отац Који их је призвао.
Бог, дакле, жели да будемо свети и савршени, јер само они који су свети и савршени су заиста деца Оца нашег небеског и једино они имају право да призивају Његове дарове, храбрећи се управо из љубави детета према Оцу.
Само ће они наследити Царство Небеско.
О свему томе Свети апостол Павле је писао у својој посланици Коринћанима: „Зар не знате да неправедници неће наследити Царства Божијег? Не дајте се заваравати: блудници, идолопоклоници, прељубници, женскароши, содомити, лопови, пијанице, нити они што се предаше проклињању и псовању, среброљупци и развратници неће наследити Царство Божије“ (1. Кор. 6, 10).
Због тога нас Спаситељ позива да се одрекнемо себе, да узмемо крст на своја рамена и пођемо за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за мном“ (Мт. 16, 24).
Он признаје нашу моралну слободу и нашу слободну вољу, а наше спасење препушта њиховој бризи.
Тако да ће људи који желе своје спасење морати да делају да би га стекли, иначе ће га бити лишени.
У супротном, својом непажњом и недостатком бриге, они ће се припремати за губитак вечног живота и наследиће вечни пакао од кога се молим се да нас Бог све поштеди.
Амин.
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
