Мислим да сви који имају памети признају да нам је образовање прво добро. Не само ово наше, племенитије, које сасвим невредним сматра кићеност и частољубље у речима и само држи до спасења и духовних лепота, него и оно светско, које многи хришћани презиру рђаво га видећи као подмукло, опасно и од Бога далеко удаљавајуће.
Јер као што небо, земљу, ваздух и све те ствари не треба да презиремо зато што неки, лоше их схвативши, место Бога поштују њих, Божија створења, него да од њих узимамо оно што је корисно како за живот тако и за ужитак, а избегавамо оно што је опасно, не супротстављајући, како чине неразумни, творевину Творцу, него спознајући Створитеља из створења те, како каже божанствени Апостол, ловећи сваку мисао за Христа; као што знамо да ватра, храна, гвожђе и друго није само по себи најкорисније или најштетније, него према томе како хоће они који их користе; као што од отровних животиња правимо лекове за исцељење – тако од ових (световних наука) прихватамо методе истраживања и размишљања, а одбацујемо оно што наводи на демоне, заблуду и провалију пропасти; тако од њих имамо користи за побожност уочавајући на горем оно што је боље и прихватајући њихову немоћ у снагу наше науке. Не смемо, дакле, да обезвређујемо образовање јер је то некоме по вољи, него такве треба да сматрамо за грубе и необразоване, који хоће да сви буду какви су они да би се сакрили иза масе и избегли да буду изобличени за своје необразовање.
Из Надгробног слова Василију Великом
