Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 20. новембра 2024. године у храму Светог Саве на Врачару помен свом предшественику блаженог спомена Патријарху српском Иринеју, кога је, на данашњи дан пре четири године, Господ призвао у своје наручје.
Том приликом Светејши г. Порфирије је истакао: – Патријарх Иринеј је, несумњиво, оно што је примио од светих Отаца нама оставио и предао, а то је, пре свега, вера у Васкрслог Христа. И то смо дужни и ми да предамо будућим нараштајима, јер: Ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек (Јн 8,51). Без обзира на наше падове, угледајући се вером у Христа, знаћемо увек на ком смо путу, чему нас је учио блаженопочивши патријарх Иринеј. Био је припадник аутентичних Срба, православни монах старог кова, а то су најбољи примерци нашег народа. Био је и монах и пастир и хришћанин и Србин.
-Молимо се за његово спасење, а верујем да имамо и његову молитву и заступништво пред престолом Господњим за преко потребну слогу, мир и јединство. Вјечнаја памјат и Царство небеско блаженопочившем Патријарху српском Иринеју – поручио је Светејши г. Порфирије.
Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) је рођен у селу Видова код Чачка 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку Богословијe у Призрену, уписује Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази на одслужење војне обавезе. По повратку из војске бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковицу, од стране Патријарха српског Германа, прима монашки чин добивши име Иринеј.
На дан Свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу бива постављен 1969. године, одакле се враћа у Призрен на дужност ректора Богословије. За Епископа моравичког, викара Патријарха српског, изабран је 1974. године. Следеће године је изабран за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. У Господу је уснуо 20. новембра 2020. године у Војној болници „Kарабурма“ у Београду.
СПЦ
