„Пробудили су ме убоди игала. Иако изненађена, остала сам да лежим на столу и зурим у плафон. Мислила сам на маму и брата. Обавестили су ме да постајем део онога што је данас познато као ‘Менгелеов пројекат’ јер сам доминантни близанац.“
„Данас смо напустили Терезин и рекли су нам да ћемо бити безбедни. Возило у ком је са остатком групе била и моја породица коначно се зауставило. Стајали смо у реду и чекали да сазнамо шта се налази иза велике капије. Kасније сам сазнала да неће бити боље – да овде може бити само горе. Стражари су рекли „добродошли у Аушвиц, ви сте #70917″, а затим су све чланове моје породице раздвојили у различите групе. Сузе су ми текле низ лице. Имала сам шест година. Пратила сам масу и размишљала у себи – шта сам урадила да заслужим овакву казну?“
Седамдесет година након ослобођења Аушвица, 2015. године, Рената Гутман је покренула блог. Желела је са свима да подели шта је преживела. Упркос времену које је прошло, писање блога је вероватно био део процеса ослобађања траума. Рената и њен брат Рене, били су једни од Менгелеових близанаца.
Ренатина породица је живела у шестоспратној стамбеној згради у Прагу. Ту су се доселили непосредно пре него што су близанци рођени. Њени родитељи, Херберт и Ита, немачки Јевреји, склонили су се од политике нацистичке владе.
Рођени 21. децембра 1937. године, Рената и Рене су делили креветац у спаваћој соби својих родитеља. Увек су били лепо обучени у исту уредну одећу, а дане су проводили играјући се у оближњем парку. Све до марта 1939. године, када је намачка војска окупирала Праг.
„Мајка ми је причала како смо били уплашени; иако смо и мој брат и ја били бебе, осетили смо да се нешто дешава. Чуло се гласно лупање на вратима нашег стана Тролејбуске број 22 у Прагу. Пре него што схватили шта се дешава, појавили су се чудни људи обучени у тамне униформе и са беџевима и одвели моју породицу и мене“, написала је Рената на свом блогу.
Наредних неколико година Ренатина породица је живела у гету, одакле је, непосредно пред Ренатин шести рођендан, 1943. године, послата у Аушвиц.
Нацисти су били опседнути стварањем аријске супериорне расе. Широм нацистичке Немачке су спровођени различити програми са циљем да се поспеши рађање деце „по мери“ нацистичке врхушке и – попут злогласне Акције Т4 – како би они неподобни били уклоњени.
Kако створити аријевску расу? Јозефа Менгелеа то питање је обузело још за време студентских дана када је пасионирано изучавао генетику. Прилику да добије одговоре на своја најлуђа питања добио је када је постао лекар, а убрзо и главни човек за медицинска испитивања у Аушвицу. Злогласни Анђео смрти, посебно је био опседнут близанцима.
Посвећен свом задатку, Менгеле је лично дочекивао придошлице у Аушвиц, а онда из колоне издвајао близанце.
Ренату су одвојили од брата и мајке и одвели у болницу. Пошто су били различитог пола, Ренеје смештен у другу бараку. Узете су јој све мере и урађен рендгенски снимак; узета јој је и крв из врата, што је запамтила као нарочити болно искуство. Једном су је везали за сто и секли ножем. Добијала је ињекције због којих је повраћала и имала дијареју.
„Био је то најгори дан који сам до тада доживела. Пробудили су ме убоди игала. Иако изненађена, остала сам да лежим на столу и зурим у плафон. Мислила сам на маму и брата. Обавестили су ме да постајем део онога што је данас познато као „Менгелеов пројекат“, јер сам доминантни близанац“, описала је Рената догађај ког се сећала.
Рената и Рене су најчешће коришћени током експеримената са очима у које би им сипали капи како би промениле боју у плаво. Након тога, очи би их данима пекле.
Рената се тешко опорављала од ињекција. Болесници за које би лекари проценили да ће се опорављату дуже или да неће оздравити уопште, одвођени су у гасне коморе. Kада су стражари једном приликом ушли у собу у којој се опорављала Рената, медицинска сестра која је бринула о њој, ју је сакрила испод сукње. Иако мала, знала је да мора да буде тиха.
Рената и Рене су доживели ослобођење Аушвица. Након што су нацисти напустили логор, Ренеа је са собом одвела лекарка која се бринула о њему, др Kалине, а Ренату је примила Пољакиња, госпођа Мукха.
„После много година гладовања, тестирања и одвојености од породице, рекли су ми да је мој брат још увек жив. То је био прави благослов“, написла је.
Обоје су се преселили у Сједињене Државе где су се поново спојили 1950. године.
Национална географија
