У једном се граду сусрели њих двоје,
па је након руковања свако прич’о своје.
Једно стално каже ви, друго увек каже ти,
ал’ су, ипак, успели међусобно причати.
Оно ви се оном ти обраћало увек с ви,
а ономе фином ви, ти је прич’о стално ти.
Каже ти ономе ви:
,,Ти си стварно јако фин,
један прави господин !”
Одоговори онај ви:
,,Ви сте јако даровити
и још приде духовити !”
И тако су након приче, међусобно заљубљени,
шапутали нешто тихо, једно другом загрљени.
Постали су јако блиски, па нестаде ти и ви,
сад’ заједно срећни живе и постоји само – ми !
