Разговор са свештеником Станиславом Распућином
Свештеник Станислав Распућин, свештеник Георгиј Максимов
**Отац Георгиј Максимов:** Добар дан. Гледате емисију *Мој пут ка Богу*. Данас имамо госта из Карелије. Оче Станиславе, иако сте као и многи били крштени као дете, веру сте прихватили у одраслом добу. Можете ли нам испричати како је све почело?
**Отац Станислав Распућин:** Све је почело мојим крштењем у последњим годинама перестројке. Имао сам око четири године. Крстио сам се код куће. Моја мајка и тетка су одлучиле да ме крсте, али нису разумеле зашто то чине – било је то више ствар моде. Сећам се да је свештеник рекао да дете мора да прими Причешће сутрадан. Али ми смо изашли из цркве и нисам се причестио. Како моји рођаци нису били црквени људи, одрастао сам као типичан тинејџер атеистичког светоназора.
Читао сам популарне научне књиге, волео биологију, теорија еволуције је била основа мог погледа на свет. Слушао сам хеви метал, ишао на дискотеке, живео као и већина мојих вршњака.
Преломни тренутак
Једног дана приметио сам да се један мој пријатељ изненада променио: престао је да псује. У нашем друштву псовке су биле „језик комуникације“. Питао сам га шта се десило. Он ми је рекао да је постао религиозан. Помислио сам да је упао у неку секту и хтео сам да га „спасем“. Рекао сам му да ћу поћи с њим.
Тако сам почео да одлазим на састанке хришћанске заједнице Армије спаса у Петрозаводску. Први пут ми се уопште није свидело. Мислио сам да су ти људи ускогрудни. Али ипак сам приметио нешто необично – били су другачији, љубазнији. Почео сам да одлазим редовније, намерно да бих расправљао с њима.
Често су ми говорили: „Шта те спречава? Замоли самога Бога да ти се покаже.“ Ја сам одговарао да не верујем. Они су инсистирали: „Шта губиш? Ако Бога нема – ништа се неће десити. Ако га има – одговориће ти.“ Тако сам једног дана рекао: „Боже, ако заиста постојиш, уђи у мој живот и покажи ми се.“
Наизглед ништа се није десило, али већ за недељу дана мој живот и поглед на свет су се радикално променили.
Први плодови
Одједном сам осетио жељу да читам Свето Писмо. Почео сам да поштујем родитеље, престао да псујем и решавам сукобе силом. Постао сам активан члан Армије спаса, држао проповеди на омладинским скуповима.
Питање постојања Бога више није постојало. Кад једном сусретнеш Бога, више ти не требају логички докази.
Позив у Православље
Око четири месеца касније, када сам већ био младински вођа, Бог ми је изненада рекао: „Мораш да пређеш у Православље.“ То није био глас, већ унутрашње, целокупно уверење. Борио сам се с тим осам месеци, јер сам имао многе предрасуде против Православља.
Ипак, осећај целине који сам налазио само у православном храму био је пресудан. Коначно, 28. јула 2000. године, рекао сам: „Боже, ако хоћеш да пређем – прећи ћу.“ И постао сам православни хришћанин.
Живот у Цркви
Сећам се прве исповести и првог Причешћа. У почетку нисам ни чинио знак крста нити целивао иконе. Али постепено сам открио дубину православног живота. У протестантизму је све било као таласи на површини – има кретања, али нема дубине. У Православљу сам пронашао ту дубину.
Најтежи део било је прихватање поштовања Мајке Божије. Молио сам се Богу да ми то открије – и Господ ми је дао разумевање. То је био последњи зид који сам морао да срушим.
Разлика између протестантизма и православља
У протестантизму свако тумачи Писмо како хоће – свако је „мали папа“. Али та слобода је варљива и плитка. У Православљу постоје границе, али су оне бескрајно даље него што ми можемо да досегнемо – и никад не постају тесне. Тамо је прави дубински живот.
## Мисионарски рад
Захвалан сам Богу што сам био протестант, јер сада разумем како мисле. То ми помаже у мисијама у Индији и на Филипинима. Знам шта траже и како да им покажем пуноћу црквеног живота – пост, Свете Тајне, Евхаристију.
Као што каже Јеванђеље: сви смо позвани да сведочимо Христа. Мисионарство није ствар укуса, већ питање спасења душа. Ако можеш да помогнеш, а прећуткујеш – одговараћеш за то.
—
## Свештеничко служење
Још као протестант знао сам да је служење Богу једини смисао живота. Када сам прешао у Православље, жеља је постала још јача. Моја супруга, која је била баптисткиња, такође је прешла у Православље. Заједно смо одлучили да је свештенство најпотпунији начин да служим Богу.
Радост Литургије и одговорност за људе које ми Господ шаље – то је главна разлика у мом животу након рукоположења.
—
## Закључак
Свако има духовну жеђ, али је често гаси погрешним стварима – лажном религиозношћу, интелектуалним амбицијама или уживањима. Али празнина у срцу може бити испуњена само Богом.
Православље није карикатура какву протестанти често имају у глави. Оно је пуноћа живота у Христу. А мисија сваког од нас јесте да ту пуноћу посведочимо речју и делом.
Извор: pravoslavie.ru
