Стандардне енциклопедијске одреднице располажу информацијама да је со “хемијско једињење настало приликом замене водоника у једној киселини неким металом или његовим еквивалентом; најпознатија је обична кухињска со- натријум хлорид, али су у широкој употреби и натријум бикарбонат/ сода- бикарбона/, сребро- нитрат, калцијум- карбонат, амонијак…“. Белом сољу означава се супстанца добијена из солских рудника- “камена со“ а црном из мора, језера- “варена“. Обе имају изнимни значај за развој трговине, унапређење услова живљења, богату културну размену, са знатном специфичном тежином и у симболичком смислу.
Почетни део Старог завета садржи кроз приповест о уништењу огрезлог у грех града Содома и спасење Лотово, епизоду о казни за непослушност налик оној из мита о Орфеју. Будући да се оглушила о заповест да се не осврће, његова жена вољом Господњом претворена је у слан камен или стуб од соли (19-26). За Библију со је и знак савеза Бога и људи. У атару Провадија на истоку Бугарске светлост дана изнова је угледао град из петог миленијума п.н.е. са изнимно јаким зидинама, подигнут у близини солане. Постоје мишљења да су његови житељи у свом станишту чували со коју су производили а имала је улогу новца. Захваљујући трговини сољу локално становништво стекло је огромну економску моћ, што би могло објаснити благо пронађено у некрополи близу Варне: око 3000 комада накита и ритуалних артефаката што се сматрају најстаријим предметима од злата на свету. Спознаја употребних вредности соли представљала је револуционарни тренутак цивилизацијског развоја; њоме је решен проблем доступности хране у зависности од годишњег доба те и омогућен њен транспорт на веће удаљености; Римљани су је толико ценили да су део војничких плата исплаћивали груменима драгоценог зачина. У Благоевграду, Бугарска забележен је обичај да се на Тодоров дан меси шупљи колач око чијег отвора се стављају со, бели лук и 9 ораха- намењени за напредак сточног фонда, али и за сузбијање градоносних облака- за ту сврху тражилац заштите морао је погледати облак кроз шупљину колача (Јанева, 37). У Јевреја пак она је незаменљива у поступкку кашеровања- усољавања ради извлачења крви из меса, како би се испоштовала обавеза придржавања заповести- “забране једења крви“. Становници Неготина на хришћански празник Велики четвртак одају пошту Исусовој жртви, уз веровање да је на Тајној вечери, поводом питања “који је тај издајник“ одговорио: “Онај који самном умаче залогај у со.“
Краљ “Србљем, Босне и Пиморја“ Стефан Твртко Први Котроманић 2.децембра 1382.г. услишио је тражења Дубровчана да “довека не буде у граду Светом Стефану /Херцег Нови/, или под градом, трг за продају соли“. Још године 1400. дубровачка општина имала је казнене норме за недозвољену трговину сољу, у вези чега писмом од 2.септембра умољава краља Стефана Остоју да на граници Босне постави страже “које ће спречити контрабанду соли и људи“. Што су пореске дажбине биле веће то су изазови бављења илегалном трговином расли, што ће довести до ситуације да су на тлу Француске половином XВИ века више од четвртине робијаша-веслача на галијама чинили кажњеници- кријумчари “морског белог злата“.
На тлу Србије не тако давно сољу се заклињало на истину:“Онај који би имао да се закуне, преврне своје гуњче наопако, па му метну на наковањ соли и хлеба, а он се поклони, пољуби наковањ па онда со и хлеб и рекне – ‘Тако ми наковња, соли и хлеба, говорим истину!“ . Постоје и бројни топоними, најчешће “Слатина“, “Сланкамен“, “Слана бара“, “Слано језеро“, “Слатинска река“… Још је у Ливијевој “Историји Рима“ споменут Виа Салариа – Пут соли, што је водио ка мосту на реци Анијен, са именом проистичућим из околности да су Сабињани њиме допремали “белу драгоценост“ са мора. Један од најлепших европских градова- Салцбург чува име “сол“ у свом називу, као уосталом и некадашњи залив Соларија крај ђердапског Сипа. Први “Српски рјечник истолкован њемачким и латинским рјечима“ 1818.г. познавао је термине: солана, солар, солара, солило, солоједник, солин. Речник пак Владимира Мажуранића сачињен почетком XX века чува од заборава изразе: “сохљебник“- главни пријатељ с којим често трошим со и хљеб“; “сланичар“; “солиште“, “сланица“- складиште соли; “сланица новска“- уред монопола соли турског султана“; “сланичар“- управитељ сланице. Презиме Солар носио је Тома, један од свега тројице учитеља реформисане основне школе у Београду 1832. Године 1904, генерал Леонида Соларовић постао је начелник Војне академије у Београду. Пригодом конзервирања и конзумирања хране у оптицају су и даље пресолац, саламура, расол, сланик, засолити, посолити, досолити, пресолити, усолити… за чување у домаћинству: солница- прво дрвена, затим метална-емајлирана, најзад порцеланска посуда запремине 1 кг. Код најстаријимх мештана неготинских села очуван је термин заструк за посуду од храстовине, са поклопцем, различитих величина- од најмање за ношење на пољске радове, до кућне варијанте од око 2.кг. Етнографска збирка Народног музеја Неготин има колекцију дрвених сланика из XИX и XX века, међу којима употребне предмете из Штубика и Уровице. Бенвенуту Челинију сланик је послужио као повод за израду фасцинантне сцене из грчке митологије “Посејдон и Амфитрита“.
Код алхемичара камена и морска со примењиве су у процесима трансформације метала и природе. У Етиопији она је средство плаћања. Стара словачка бајка на поучан начин сведочи о пожељним врлинама тако што најмлађој краљевој кћери приписује изреку да “оца воли као со“; следи прогонство, те од стране исте принцезе тражена надокнада за мукотрпни рад: шачица соли коју би однела родитељу. За смерност и скромност награђена је подуком: “Кад толико цениш со, нека ти буде. Кад почне ветар дувати и фијукати, пођи смером ветра и иди преко три долине, преко три брда, па се заустави и лупи овим штапом о земљу. Ту ће се земља отворити и со указати. То нека буде твој мираз“. На концу бајке кћер иште и од оца као награду “да је воли као ову со“- со вреднију од злата. Поред осталог, овде би со могла карактерисати и изгубљени, тражени и најзад пронађени и повраћени есенцијални део идентитета, у датом случају краљевског, будући да је столећима експлоатација и убирање прихода од те ствари бивала екслузивни краљевски домен без обзира на чијем се приватном поседу налазиште открије. Но, како историја трговине показује, она није поистовећивана са златом једино у метафоричком смислу јер јој је њена реткост, уз подразумевану тешку приступачност ресурса, давала такав степен тражње што је тржишну вредност мултипликовао до атрибута драгоцености. Историчар Петар Милосављевић презентујући јавности животни пут првог српског магната Михаила Анастасијевића записао је: “Једном речју, а то читаво светско искуство показује, со је вредела колико и злато, а може се рећи чак знатно више. Јер без злата се могло, али без соли не… а Србија кнеза Милоша имала је ту несрећу да на свом земљишту није могла да пронађе ни трунке те тако драгоцене материје…“ .
Чарлс Дарвин кроз “Путовања једног природњака око света“ описао је начин добијања соли из великог сланог језера – Салине у Патагонији 1832.године: “Зими је испуњено плитком сланом водом, која се лети претвара у поље као снег беле соли. На ивици је наслага соли дебела осам до десет сантиметара, али је према средишту све дебља. То језерео је било две и по миље дугачко и миљу широко. У околини има других језера која су много већа и имају дно од соли до метар дебљине, чак и зими кад су под водом. Таква блиставобела и равна површина пружа изванредан призор усред мрке и пусте равнице.. Из сланог језера се вади сваке године велика мколичина соли, па су и тада велике гомиле од неколико стотина тона лежале унаоколо за извоз. Време када се ради у соланама је доба жетве у Патагонесу; од тога, наиме, зависи благостање града. Готово сви становници бораве тада на обали реке и извозе со у воловским колима. Та со кристалише у великим коцкама и необично је чиста… Ивице језера су од муља, у којем леже многи лаки кристали гипса, неки до осам сантиметара дугачки, док су по површини разасути кристали натријумовог сулфата. Оне прве гаучи зову “Падре дел сал“, а ове друге “Мадре“ . У новије доба аутентична је туристичка атракција Салар де Уyум- исушено слано језеро у Боливији на 3650 метара надморске висине, што захвата површину од чак 10.582 км2. Како бедекери на свим језицима наводе, током кишне сезоне солана је прекривена танким слојем воде те њена површина представља највеће огледало на свету. Слични статус има и Мустанг, некадашња тибетанска краљевина Ло на Хималајима, вековима ослољена на трговину сољу као главни извор егзистенције …
У европској књижевности запажено место припада “Хазарском речнику“ Милорада Павића, чија принцеза Атех имаше сто на којем је стајало увек седам врста соли, “и она је пре но што би узела комад рибе умакала прсте увек у другу со- тако се молила“ . Тимочки Орфеј Срба Игњатовић има стихове: “Учим занат ината Једар, безуман/ Срдит Час со си ил житно срце/ Час влат у покретљивој руци“ . Део поруке садржане у прегршти соли похрањен је у роману “Записи о продавцу крви“ савременог кинеског писца Ју Хуа: “Сју Сунгуан се усправио са чинијом у руци и видео да га мноштво људи позива са својих прозора. “Нећу да вам трошим чај. Дајте ми само мало соли. Попио сам већ четири чиније воде, али запиње ми у грлу колико је хладна, не могу више. Дајте ми мало соли па ће ми бити лакше да пијем“…Што више воде попијеш, имаш више крви. Кад се добро напијеш, можеш да продаш две пуне чиније…“Љубазни сте према мени, можете ли ми дати мало соли?“ Најзад и за човека се сме рећи да је саздан од соли, будући да га у његовом телу има просечно око четврт килограма. Као гест добродошлице у српској традицији она се пред госта износила скупа са погачом приликом његовог ступања у домаћинство, насељено место и сл.
Кратка приповест М. Капора завршена је питањем које, не са много укуса, парафразира Христове речи /које изворно гласе “Ви сте со земље. Али ако со обљутави, чиме ће се осолити?“/: А кад со изгуби свој укус ко ће јој га вратити?
