Слободан Ћирковић “Роко“ рођен је 3.8.1929.године. Његов отац Станко Ј Ћирковић, жигосан као “непријатељ народа“ стрељан је од стране партизана 11.5.1943.г. Са мајком је наставио да живи у Зајечару. Једна од његових карактеристика у службеном досијеу садржала је и текст :“Ослобођен служења ЈНА због оштећења десне ноге, женио се два пута, неупадљивог изгледа и понашања“
Био је један од пажљиво селектираних актера поратних кафанских приредби са хипнотичким колективним сеансама, заједно са “саборцима- “екстрасензима“: “Свенгалијем“, Станком Магдићем “Станелијем“, инг.Момчилом Тодоровићам “Мошом“.
Сагласно једном извештају из 1958, Ћирковићев програм из области сугестије и хипнозе, извођен по препоруци Министарства просвете, оставио је добар утисак на масе и власт- “С обзиром на његова излагања која су заснована на науци и идејности, успева оваквим програмима да утиче на сузбијање назадних схватања и сујеверја, и треба му излазити у сусрет при организацији оваквих приредби. Смрт фашизму- слобода народу.“
У најави за наступ 5. септембра 1958. београдска “Борба“ публиковала је чланак: “На Ташмајданском стадиону Београђани су пет пута присуствовали вечерима хипнозе које је приређивао популарни хипнотизер Роко. Многобројни гледаоци били су одушевљени његовим демонстрацијама хипнотизерске вештине. Недавно је наступио и на Београдској телевизији. Због великог интересовања Београђана Роко ће још једном наступити на Ташмајдану у суботу у 20.15 часова. Он ће приказати могућности практичне употребе савремене хипнозе: одвикавање од пушења, лечење од разних фобија, каталепсије у циљу хируршких интервенција, сугестије итд.“
Страначки прваци поготово су велике наде полагали у Роково “мускулатурно читање и одређивае црта карактера анализом рукописа“. Народу је нуђен инстант преображај у образоване, чисте и добре субјекте самоуправног одлучивања. А хипноза је, како су тврдили њени заговорници, знатно скраћивала пут до “обећане земље“: “Доба у коме живимо /1969.г./ добија све убрзанији темпо. После радног времена једва стижемо да прелистамо новине, јер нас очекују послови код куће, посете пријатељима или одлазак у биоскоп. Све ређе читамо књиге а ванредно студирање представља изузетно велики напор. Једино време које нам остаје, сасвим слободно, је док траје сан. Управо- и тада се може учити. И то не са напором, који би изазвао ујутру већи замор него када смо легли“ . На трагу пропаганде о “учењу у сну“ су и савремене рекламе “Шта чекаш, упиши менаџмент и- пали!“.
Једна успешна хипнотизерска представа у дому културе или великој кафани садржала је опробани филмски сценарио, сличан “Невиности без заштите“ предратног акробате Драгољуба Алексића или, знатно касније, “Дечаку из Јунковаца“. Познати хипнотизер излази пред публику у великој дворани. Али, док он још није ни почео свој програм /успео је тек да се представи и поздрави са публиком/, на бину излазе два милиционера извињавајући се аудиторијуму што представу морају прекинути и хипнотизера лишити слободе јер нема дозволу за јавни наступ. Док хипнотизер узалудно протестује, они успевају да га савладају, закопчавајући га у велику врећу која се нашла на бини. У том се момемнту дешава изненађење: у салу с предње стране улази човек и опали из пиштоља. Сви се окрећу ка њему. Био је то главом и брадом онај хипнотизер са бине. Милиционери приступају отварању вреће и из ње излази лепа, млада, витка девојка у бикинију. Популарне представе шириле су уверење да у новом друштву постоји универзални еликсир безрезервног деловања на вољу других људи, иако погубан по истину. Ево рекламе за то: “Нисте алкохоличар, али волите да попијете по коју пред ручак или у друштву. Волите добру капљицу. Није то увек лако наћи пошто у нашим угоститељским радњама можете бити послужени са свакојаким пићем. Ето, тешкоћа! Али, под хипнозом и то је лако с пар усмених сугестија хипнотизера, уживаћете у најбољем француском коњаку ‘курвоазије’ или шампањцу по жељи!“ . Следећа понуда је екстаза са прворазредном старлетом. И тако, до комунизма, уз помоћ хипнозе на научној бази. Нерешиву енигму је изгледа задавало буђење и враћање у сиву свакодневицу.
На појаву хибернације под хипнозом, алузијом на синематичко завођење публике, указао је још 1965. Душан Макавејев филмом “Човек није тица“ где у увертири глумећи себе Слободан Ћирковић Роко држи слово “О негативностима у љубавном животу“. Други случај где се Роко јавља на великом платну забележен је у флиму Влатка Гилића “Моћ“, приказан на фимлском фестивалу у Кану 1973.г; представљен је као “експерименталист телепатије и хипнозе“а синопсис је сажет у реченицу: увид у предавање “Како владати другима Слободана Ћирковића Рока.
Туробни апсект дилеме “шта ако се не пробудим“ после сеансе осликао је Миленко Пајић: “Хипнотизер Роко одржао је назборавно вече магије. Тај високи господин са јарећом брадицом и природним црним очима усађеним на врх чела, хинотисао је све присутне и натерао их час да кокодачу, час да лају. Гаврила је претворио у магарца и нагнао га да лупа копитима о под и да њаче. Али, то није било обично њакање него урлање и запомагање које је на лазинским сокацима потрајало десетак дана. Веселог Гаврила нису никако успевали да поврате, да га размагнетишу и размађијају. Понашао се као прави магарац, њиштао је, пасао траву, ритао се, а за фабрику за ливење железа није хтео ни да чује. Роко хипнотизер се уљудно извинио… Уредно је вратио Гаврилу два динара, колико је коштала његова улазница, а остатак новца однео је са собом…“ .
После пар година “хипнотичког помодарства“, пажња је скренута на доградњу механизма увесељавања радног народа без тоталног помрачења свести.
Пар деценија касније, повратак коренима као рецепт спасења пошасти глобализма наставила је систематски проповедати државна телевизија, поред осталог, документарно- пропагандним серијалом “Национална географија“ са запаженом емисијом “Дунав од Ђердапа до излаза из Србије/Југославије“. Проверени синеаста Драган Бабић, за наратора одбарао је вечитог хипнотизера Слободана Ћирковића Рока- “његова прича је метафора за то како овај народ може да дозволи да га хипнотише политика“, зналачки објашњава Бабић. Роко је остао укотвљен на Ђердапу несебично пружајући лек за душу напаћеним конзументима историје кроз сеансе што чине спој модерног и традиционалног.
