За комуницирање, информисање, скретање пажње, поред слова и бројева, људске заједнице имају на располагању гестове, белеге, линије, звучне или оптичке знаке. Према субјекту и намени разликују се инструменти јавне и приватне комуникације. Они могу бити доступни свим лицима или се за приступ морају испунити одређени услови. Зависно од начина преноса, може се говорити о аудио и оптичким/визуелним или вибрирајућим сигналима, затим о комбинацијама ове три врсте, а сходно модалитетима њихове употребе о стационарним и мобилним сигналним станицама односно сигнализацији. Њима се врше позиви, изричу забране, допуштења… означава порекло или припадност држави, нацији… заједници, приврженост религији, култури, идеологији, интересној групи, даје легитимитет односно легалитет одређеним актима, обележава подручје или ствари са посебним својствима.
ЗВОНА
Термин звоно старословенског је порекла и означава направу, по правилу металну, купастог облика, са батом-клатном- језичком подобним да ударањем изазове продоран звук. Латинска одредница сонус- “глас, звек, звук“ разликује се од “ тинтиннабулум“- “звонац, звончић, прапорац“ и цампана- “црквено звоно“. Ове предмете изливали су и житељи античког Рима, одакле веза термина за црквено звоно и област Кампанију, где су се налазиле познате радионице звона. На Балкану је из античких времена познат инструмемнт систрум, са причвршћеним звончићима по ободу, коришћен у обредима у славу Изиде, какав је случај у регији данашњих Пљеваља, други и трећи век. На тлу Берана откривена су два налаза бронзаних звона из ИИИ и ИВвека, са страницама у форми паралелограма, а једно мање потиче из Комина- Пљевља. Најстарији познати примерак звона датира из доба пре нове ере, са обала Тигра-Нинива, а помињу се у Старом завету. Антички Грци користили су његов звук за узбуњивање, Римљани приликом сазивања народа на јавна, религијска окупљања. Током ВИИ века засигурно је било примењивано у западнохришћанским процесијама. Код православне цркве његова употреба евидентна је на звонику Свете Софије Цариградске почев од деветог столећа, да би пар стотина година доцније постало одомаћено у великом броју храмова. Она често имају и пропаганду улогу, за шта је сликовит пример својевремена наредба француског владара Шарла ВИ да се звона катедрале Нотр Дам огласе у славу велике победе хришћана над Османлијама. У нашој романтичарској књижевности често је истицано да је то учињено као знак да Европа прославња победу Срба на Косову 1389. године, међутим радило се о “славодобитној звоњави“ у част хришћана предвођених Жигмундом Луксембуршким, који су турску војску савладали код Ровина 1395.г. У православим хришћанским списима користе се и термини “било“, “клепало“, “кампан“, “тјажкаја“ “колоколо“, а за клатно “бренце“. Савремена црквена звона често се лију од легуре бакра, злата, сребра, гвожђа, олова, живе и калаја. У црквама углавном има три звона- мало, средње и велико. Према Уставу СПЦ: “Сваки дан звони мало звоно на вечерње, јутрење /за време јутрења и о деветој песми/ и на часове по једнапут; недељом и празником у три маха, у размаку од четврт сата. На вечерње се звони након свршеног деветог часа; пред јутрењем, после полуноћнице и пред литургијом после трећег и шестог часа“ . Током недеље и празника светих, велико звоно звонило би на вечерње, јутрење и литургију, за њим након четврт сата исте догађаје обележавала је звоњава два или три звона, и трећи пут, после четврт сата, оглашавала су се сва звона.
Онима који су, и поред оштре комунистичке пропаганде наставили да здушно исповедају православно хришћанство, звук звона са црквеног торња значио је њихово учешће у литургији иако нису могли лично присуствовати богослужењу. Међу православцима још важе пословице “Звук звона је моћан, грешне плаши“, “Ако звони полијелеј, и каша ће бити беља“, или старе народне “Колика леденица- толика меденица“, “Где велика звона звоне ту се мала не чују“… На малобројним кућама преосталим из доба педесетих у подунавским селима још увек се могу уочити прилазни тремови обложени лимом, на чијим крајевима се вијоре лимени звончићи- реликт веровања да такав знак лелујањем на ветру доноси радост укућанима.
ЗАСТАВЕ
Према преовлађујућим мишљењима комбинација симбола представљених на комаду платна са значењем средства друштвене комуникације уведена је у употребу од стране Кинеза пре нове ере, а за средњовековно коришћење у Европу су је “увезли крсташи“, мада је на континенту била заступљена још у римско доба. Оне данас намењене за инструмент комуникација углавном су осмишљене у XИX и XX веку. Међутим и у неким култовима са паганским обележјима барјак и барјактар имали су значајне улоге. Тако је било у обреду краљица приликом изгона пољских демона: “О Тројичину дне лепо обучене и окићене девојке иду од куће до куће те играју и певају. Једна се девојка зове краљица, друга краљ, трећа барјактар, а четврта дворкиња… Барјактар носи на копљу барјачић, бео и црвен… Краљ стоји на левом крају кола, а барјактар на десном…барјактар с барјаком у руци игра пред колом…“ . Црвена половина барјака симболизује ватру- сушу а бела половина срећно време кише и умерене топлоте, да све стаса како треба, тумачи Сима Тројановић. У “Песмама и обичајима укупног народа србског“ помињу се два барјактара при обреду “краљица“- један краљев са белим и један краљичин са црвено- рујним барјаком, при чему бели представља “боју неудату, боју девојачку“.
Изузев као државни знамени, заставе су имале традиционалну употребу за обележавање одређених радњи, правила понашања у јавном саобраћају и сл. Тако су мештани Кладова затечени у вароши приликом бугарско- аустроуграске окупације 1915. године, бележи “Њујорк Тајмс“ од 29.октобра, истакли на својим кућама беле заставе импровизоване од столњака и постељине, као знак да не пружају отпор. Црни пак барјаци обавезно су ношени на челу погребних поворки све до касних осамдесетих година прошлог века. Слична симболика боја присутна је у грчком миту о Тезеју и Минотауру. Атински владар Егеј затражио је од кормилара кађе којом се тезеј отиснуо да би се борио са Минотауром, да стави бело једро уколико подухват успе, а црно за случај Тезејеве погибије. Плутарх међутм напомиње да постоје ѕаписи како једро што га је дао Егеј није било бело већ гримизно “обојено сочном цветом бујне чесвине; и то је једро учинио знаком његова спаса“ .
Крај Средњег века донео је праксу побадања државне заставе на тло освојене територије, као знамен припадности нечијој власти, што је коришћено почев од освајања америчког коннтинента, до трке у запоседању ледених пространстава Антарктика и Арктика у новије доба.
Између шездесетих и осамдесетих година Двадесетог века паљење државне заставе појавило се у међународним релацијама као проблем прекорачења степена загарантованих уставних слобода човека и грађанина. Дебата је кулминацију достигла у случају из 1984.г- “Тексас против Џонсона“, са финалним ставом америчког врховног суда поводом “сукоба између права појединца и вредности које цени већина“ да се паљење америчке заставе мора сматрати уставно заштићеним чином изражавања политичког става. Став почива на првом амандману Устава САД : “Конгрес не може доносити никакав закон о установљавању државне религије, као ни закон који забрањује слободно исповедање вере ни закон који ограничава слободу говора или штампе, или право народа на мирне зборове и на упућивање петиција влади за исправљање неправди. Са тиме је, испоставило се, био у нескладу закон државе Тексас о забрани “скрнављења посебно уважаваних предмета“. “Кад год долази до оштећења физичког интегритета заставе, она се тада може узети као симбол- као замена за писану или изговорену реч“, стоји у образложењу пресуде Врховног суда .
СВЕТЛА
Српско Подунавље обилује траговима посебног поштовања култова светлости, оличених својевремено у античким божанствима Дијани, Зевсу, Митри. У Старом завету наложено је Мојсију старати се да жишци непрестано горе, да се води рачуна о свећњаку како би горео од вечери до јутра пред Господом . Код Костолца- Виминацијум, пронађен је гробни глинени фењер у облику људске лобање, са пробушеним очима и устима, јако налик онима које и данас деца кладовских села праве од бундеве. Позни средњи век довео је у ове крајеве припаднике православног мистичког правца исихазма, на челу са светим никодимом Тисманским, оснивачем манастира Манастирица код Кладова. Највиши циљ којем су тежили упражњавањем Исусове умне молитве јесте постизање стања савршенства, објављеног зрачењем божанске светлости која је Христа облила на Таворској гори . Врхобрезнички летопис из 1650.г наводи у делу о писменима да слово “е“ носи следеће знамење: круг означава свет а црта по средини представља светлост. Светлост свећа и кандила заступљена је при сваком православном богослужењу. Запаљене свеће дају се при обручењу младожењи и невести, као знаци чистоте њиховог живота- који треба да светли светлошћу врлина. Приликом јелеосвештења- свештање масла- пали се седам свећа симболизујући седам дарова Духа Светог. За свеће при погребу, на опелу и на парастосу Велики типик СПЦ наводи како је “светлост ова предзнак будуће невечерње светлости“. И у профаним активностима светлост је за људски род значила незаменљив услов живљења. Много година касније Јосиф Висарионович Џугашвили поносно ће на Осмом ванредном свесавезном конгресу Совјета изједначити своју земљу са светиоником: “Деветнаест година стоји СССР као светионик, уливајући дух ослобођења радничкој класи читавог света и изазивајући бес код непријатељске класе“, а грб највеће државе социјализма добиће у свој састав и земаљску куглу обасјану сунчевим зрацима.
Код Срба постоји веровање да је живот сваког човека везан за једну свећу, или буктињу или жижак, и трајаће онолико колико та светила буду горела .
КРСТОВИ
Прве познате представе крста на тлу Србије потичу са Лепенског Вира- угравиран на жртвенику на поду куће бр.37 из 5150.г. п.н.е, Ради се о свастици, заједничком именитељу сила- стваралаца света- Сунца или Месеца. Дијани, божанству симболизованом крстом са крацима окренутим улево, посвећена је римска насеобина код Караташа, можда и Занес, поред Кладова и острво Зан, нешто низводно у близини хидроелектране.
У основни знамен хришћанства крст је промовисан од стране цара Константина. Према Јевсевију Поповићу, када је 312. године водио рат против савладара Максенција, “изненада над сунцем јавио му се светао крст на коме је читао речи ‘тиме побеђуј’; исте ноћи јави му се Христос у сну и поручи да тај небески знак учини ратним знаком. На то је цар дао начинити заставу на врху које беше намештен један крст и над крстом једна круна са монограмом Христа, или можда на предњој страни заставе беше крст у облику Христовог монограма“ . Прво опсежније дело о крштењу потекло је од Тертулијана, крајем другог века. Он указује да је крштење, саздано од воде, вере, катекумена и прописане процедуре, чин хришћанске иницијације односно средишњи чин исповедања вере јер “уништење греха постиже вера на коју је стављен печат у име Оца, Сина и Духа Светога“ .
Свети Јован Дамаскин из осмог века доноси нам размишљање да је распеће “васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних… спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, уништење греха… Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на коме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га добром светог тела и крви, треба да се клањамо…“
Веселин Чајкановић анализирајући славски обред и једноставне дрвене крстове што су висили на зидовима сваке српске куће указује да су ти крстови старинска, претхришћанска култна слика- приказ митског претка: “Тај домаћи крст, по своме пореклу је претхришћанска култна слика, старински српски идол. Крст по својој форми може одиста наговестити контуре људског тела, онако како је примитивни човек у стању да их нацрта или из дрвета истеше; по томе би могао представљати или наговештавати божанство у људском облику. У кући, њему се чини култ по чисто паганским прописима. Као што су стари народи, Грци, Римљани, Мисирци, Индијци облачили и купали своје идоле, тако раде и данас Срби са кућним крстом“.
Православна српска домаћинства једном годишње хришћански симбол месе од теста и постављају га у форми плетеница на славске колаче. У свету уметности крст је овековечен, низом радова почев од аутора ренесансе до Маљевичевог супрематистичког “Црног крста“. Они су делови државних знамена некада Византије, данас Мађарске, Словачке, Србије, Швајцарске, Републике Српске… Постоје у модалитетима тзв. латинског, обрнутог, двоструког, руског, папског, грчког, гвозденог, темпларског, православног, јерусалимског, византијског, голготског, Андрејиног, тау, келтског, кукастог, египатског…
ЗВЕЗДЕ
Лепенски Вир на Дунаву био је тако изграђен да се свакодневно од становника манифестовало поштовање култа светлости, кроз клањање сунцу, односно огњишту и ватри. Према Љубинки Бабовић, јужна дунавска светилишта лепенског човека одраз су небеске сфере Сунчеве дневне светлости, а северна у себи носе знамење његове ноћне трансформације; централно светилиште између земаљског одраза две сфере постављено је у месту изласка Сунца приликом пролећне и јесење раводневице, са над огњиштем постављеним жртвеником у форми отвореног ока излазећег Сунца, а у оквиру тла са представом сфере дана, свако од светилишта станиште је на Сунчевом небеском путу. Западно од “ока Сунчевог изласка“ смештен је и жртвеник у облику затвореног ока залазећег Сунца . Вавилонска божанства приказивала су се верницима као звезде. Код античких Грка оне имају статус живих бића, а Овидије је писао да звезде и ликови богова држе небески свод .
Звезде су значајно заступљене у народним обичајима и веровањима, још од претхришћанских времена. О томе сведочи, између осталог, песма са митолошким елементима “Сунце се дјевојком ожени“: “Дјевојка је сунцу говорила:/ “Јарко сунце, љепша сам од тебе!/ Ако ли се томе не верујеш,/ ти изађи на то ведро небо,/ ја ћу изић за гору на воду.“/ Када јутро ведро освануло,/ излазило на небу сунашце,/ а дјевојка за гору на воду./ Угледа је кроз јелово грање;/ кол’ко се је шаик учинило,/ трипут је се сунце загрлило,/ па одвуче лијепу дјевојку,/ да је узме себи за љубовцу,-/ од ње поста звијезда Даница“.
У Врхобрезничком летопису Гаврила Тројичанина из 1650.г за слово “л“- ламед, “звано људије“ износи се став да “две криве написане линије представљају знак сунца“. И данас је распрострањено веровање да су звезде “горуће свеће“ и има их колико људи на земљи, те да рођење у знаку неког сазвежђа одређује својства и судбину човека.
“Откровење Јованово“ пак описује да је Господ у десници имао седам звезда /1,16/, или га ословљава са “говори онај који држи седам звезда у десници“ /2,1/, “говори онај који има седам Божијих духова и седам звезда“ /3,1/. У “расплету“, када је пети анђео затрубио “видео сам звезду која је пала с неба на земљу. Она је добила кључ од јаме бездана. И отворила је јаму бездана и из ње се подигао дим као дим из велике пећи, па су од дима из бездана потамнели и сунце и ваздух…“ /9, 1-2/.
***
Придавање истих или сродних значења одређеним симболима споразумевања уродило је потпунијим осећајем заједништва међу људима. Њихов идентитет као актера друштвених трансформација и сам је постао знаменом настојања да “могуће прерасте у стварно“. На крају, не и по значају, човек је аутентични симбол прожимања старог и новог на путу превазилажење егзистенцијалних препрека.
