Дође пред Митрополију, али није могао дуго ући унутра. Велика маса сељака беше закрчила улаз.
– Шта чекате ту, браћо? – упита светитељ.
– Чекамо ђавола! – одговори један љутито.
– Hемојте, људи, тако, ово је Митрополија.
– То је луда кућа! – вичу сељаци.
Сава их поче саветовати, али сељаци му заглушише глас својом лармом.
– Па што сте долазили? – пита Сава.
– Кад је овако, као што је, дошли смо џабе. Ми се жалимо на попа, а митрополит ништа.
– А што вам је крив поп?
– За све крив! Пије и опија се, бије са са сељацима, непоштен је, живи невенчано, не смеш га пустити у кућу где има женско чељаде. Ето, то није за нас. Митрополит нама узе те толкује некакве каноне, као да нам је то нека вајда. Вели: „Ја ћу њега саветовати да се поправи, а ви идите својим кућама и поздравите своје домаћице“. Ми смо цркву закључали и одавде, велимо ми њему, нећемо док се год тај поп не најури из нашег села.
– Па шта вели митрополит?
– Вели зло. Трпите се, каже, и гледајте да сте са својим попом лепо. Ја га немам где на друго место.
– Ми га нећемо никако, ни жива ни мртва – кажемо ми њему, а он опет толкује неке старе књиге, слеже раменима и вели: „Сад како сте вешти!“
– Е, па кад је како смо вешти, ми ћемо да узмемо мотку, па нек гледа поп куда ће и како ће. Ми му сад другога кусура не знамо.
Свеца порази овај разговор. Беше му криво и што је запиткивао о томе сељаке, и сломљене душе хтеде у један мах да се врати, али опет помисли да ће боље бити да се разговори лично са главаром цркве, јер није ништа немогућно да је свет покварен, да сељаци осуђују свога праведног и доброг попу.
Прогура се кроз гомилу сељака и уђе унутра. Даде момку своју „визиткарту“: Сава–Растко Немањић, управитељ В. ж. школе, да га пријави господину секретару његовог Високопреосвештенства.
Тај секретар био је чудан неки човек. врло љубазан и врло разговоран, али је врло нерадо примао људе који не носе поклоне. Свети Сава се мало збунио кад је видео неке чудновате, необичне ствари по ходнику, пред вратима моћног секретара, који има највише уплива на Господина.
Било је ту неколико попова, али нико празних руку. Један подрпан, сиромашан поп, каљав и јадан, без сумње са неке забачене парохије, држи неку квочку. Квочка досадно кречи и лепрша крилима. Други један задригао поп држи за две задње ноге прасе, лепо бело сисанче. И прасе скичи и отима се, али попа стегао добро, те не дâ да му протекција утекне. Једноме блеји јагње у наручју, један носи ћурана. Један дотерао дебелог вепра на поклон секретару, па му лице сија од радости. Чеше вепра по трбуху и охоло, с неким злобним поносом гледа презриво, преко рамена, оног попа с квочком, и као да му очима вели:
– Могао си, комотно, и не долазити с том квочкетином! – а гласно се обрецну на тог сиротог попа:
– Стегни ту квочку за гушу да не дречи туда, не може господин секретар да ради од ње; просто да заболи глава човека. И овај секретар добар човек, па трпи. Не био ја секретар, па кад ми дође неко с квочком, узео бих квочку за ноге, па све по глави. Служитељи светог олтара ударише у смех, а онај се сирома поп збуни и поцрвене. Шта ће, грешник? Није имао шта боље, па се с пошом здоговорио да понесе квочку.
– А ви нисте ништа донели? – упита Саву онај с прасетом.
– Па нисам никад овде долазио и нисам знао да је то овде обичај.
– Е, богами, то је мало незгодно! – додаде поносно онај што држи јагње у наручју.
– Знате како је: „Приношахом дари својија и поклањајем сја. Јему же чест јест, јему же слава, слава!“ – вели поносно овај што чешка вепра.
– Па не би било згорег да одете час на пијац, па купите неко лепо прасенце. Боље ће ићи, или купите једну флашу доброг коњака за господина митрополита. Он врло радо пије француски коњак. Ево видите како ја радим! – рече опет онај што је дотерао вепра и извади из дубоког џепа од мантије једну флашу коњака од литра, а из другога џепа извади толику исту флашу правог „јамајка“ рума.
Сава се збуни. Није знао шта ће. Али кад момак позва поред секретара прво оног што је дотерао вепра, Сава се диже и оде на пијац.
После једног часа врати се светац с прасетом на леђима и пуним џеповима флаша с француским коњаком и румом. Једва је сирома’ корачао под теретом, али што је ред, ред, а он није дошао да квари лепе српске обичаје, од старине.
– Тако! Сад иде мало другојачије! – рече онај поп с прасетом, кад Сава уђе поново у ходник носећи своје прасе и узе шацовати и меркати Савино прасе поредећи га са својим.
– Биће га четири кила печено. Моје је мало веће. Шта сте га платили? – упита Саву.
– Десет динара.
– Скупо, ал’ је добро!
Онај сиромашни поп гледаше тужно шћућурен у углу ходника, држећи своју квочку за гушу да кречањем не узнемирава господина секретара.
Примање је ишло својим, строго утврђеним редом. После онога с вепром примише оног с јагњетом (ваљда господин митрополит радо једе јагњетину), па онда попа с прасетом, јер је његово прасе 2–3 кила теже од Савиног прасета, па онда позваше Саву. Срећа његова што је купио поклон, иначе би чекао и после оног грешника што је квочку донео.
Али светац је грдна добричина. Он није пазио на то. Он је благо и учтиво, чисто снебивајући се понудио оног јадника с квочком да он пре уђе и сврши свој посао, али онај није смео примити ту понуду, бојао се да га секретар не изјури и не дрекне на њега: „Напоље ти, бре, с том твојом квочкетином, па чекај док ове друге људе саслушам“.
Уђе Сава. Секретар га прими љубазно, али ипак дипломатски важно, и понуди му столицу. Сава предаде једном момку засуканих рукава прасе и седе на столицу, крај писаћег стола секретаровог. Кад се обазре по соби, имао је шта видети. Као да је ушао у какву менажерију. Свакојаке животиње. Свиње, прасци, јагањци, ћурке, гуске, квочке, пловке, и ту слободно и мирно свака животиња „принета на жртву за трапезу архипастирску“ слави и хвали Господа својим гласом: ту је гроктање, квоцање, гакање, каукање, блејање, просто дивота у Бога. Момак пази на њих, а сем тога ту је и других корисних ствари: качице са сиром и скорупом, по неко буренце с вином, или препеченицом, флаше с румом и коњаком, свега и свачега.
Секретар промери очима Савино прасе, примети да му из сваког џепа стрче флаше коњака и рума, па се љубазно насмеши и запита:
– Шта жели господин?
Сава му лепо и опширно поприча своју невољу и рече му да жели да се о свему разговори са господином митрополитом.
С господином митрополитом?… – Е, видите, то ћемо… – поче секретар забринуто – он је, знате, у свађи с неким наставницама Више женске школе, јер оне су му смејале кад им је причао како му врло лепо стоји према лицу плав, атласни јорган. Он је знате, врло осетљив, а под плавим јорганом заиста дивно изгледа, као какав светитељ… Уосталом… чекајте, колико је то часова?… Десет, врло добро! – рече секретар расположивши се, а у себи помисли:
– Десет часова, врло добро! Господин још није пијан, још се с њим може говорити.
Сава причека док секретар оде господину митрополиту да га пријави.
Када Сава уђе у салон за примање његовог високопреосвештенства, затече преосвештенство где седи смирено на фотељи превученој, разуме се, плавом свилом, у пуном орнату и с митром на глави. Сава се смирено, дубоко поклони пред владаром цркве, а митрополит укрсти, како већ треба, прсте десне руке и благослови светитеља Саву. Сава се опет смирено поклони и стаде у један крај сале.
– Седите! – рече му изнемоглим, слабим и нешто промуклим гласом митрополит. Сава седе.
– Па како сте ви? Како на оном свету?… Шта ради Господ Саваот, је ли здраво?… Како Бог син?… Шта чини брат у Христу Петар, како Лука, Илија и други добри пријатељи?
– Па добро су. Бог је мало оболео од инфлуенце, ваљда назебао, а и стар је, године су, али сад је добро. Петра и Луку знате већ, онако по староме, Илија, и он тако пуца, тера кола. Паметно ради, шта би друго? Остали сви добро и много вас поздравили. Ономад сам од Луке добио једну анзис-карту с Меркура, не знам шта ће тамо, сем ако није у каквој комисији, па баш пише, вели: „Поздрави ми много митрополита и кад се враћаш понеси једну флашу коњака, он то има увек.“
– Е, хе, баш му хвала… Обешењак, а ми се све тако шалимо: Е, хе, хе… коњак, ђаво неки светац! – вели митрополит.
– Како сте ви, преосвештенство, како здравље?
– Тхе, прилично. Нос ми нешто отекао, па га мажем неком машћу и то ми добро чини, али патим од затвора. Ово дана сам имао врло неуредну столицу. Од јутрос је, богу хвала, добро, али нека само овако подржи. Међутим, имао сам један грдан малер. Ови моји мамлази нису пазили, па ми знате, прсла цев у нужнику. Маните, молим вас, врло непријатно. Грдно сам се наљутио и преко обичаја сам им псовао све на свету, и миша у дувару, што се вели, нисам оставио. А код мене је енглески нужник, ја на то пазим; то сам још у Русији научио, а ја волим да корисне ствари и установе преселим и код нас. Чим сам постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник! – причаше с необичним задовољством преосвештенство.
Сава још двоумљаше шта му на све ово може рећи, и митрополит промени тему разговора:
– Како вам се чини постава на овоме?
– Врло лепа.
– И скупа је… Је ли по вољи један коњак?… Симо, донеси два коњака… А знате ли колико имам џубића… Не знате?
– Не.
– Врло интересантно!
– Без сумње.
– Замислите… А, тако, спусти ту тај коњак, па донеси оно џубе, знаш оно што сам га правио у Москви, да покажем господину… Замислите, имам неких двадесет и два џубета. Сумњам да и сам патријарх и петроградски митрополит имају толико. Ту сам први… Добар коњак… Је ли по вољи још један?
– Хвала, не могу.
– Чудновато! А ја могу. Пијем тако због стомака… Спусти ту то џубе… Ево, видите, ово је врло фина кожа. Сама постава кошта 2000 динара. Али је и постојана, то траје, такорећи, вечито. Ја уживам у џубићима. Мој син ме сликао баш у том џубету… Симо, донеси ону моју слику, знаш са оним џубетом… Мало сам, знате… и коњака, Симо… мало сам, знате, заврнуо један крај, те ми насликао и поставу…
После дугог, овако пријатног разговора, једва Сава улучи прилику да скрене разговор на Вишу женску школу и на своју невољу.
– Ја сам с њима мало побркао. Веле, не стоји ми лепо плави јорган према лицу, и смеју се кад сам и о томе лепо и опширно причао. А и шта ће школа женскима. Ја сам томе противан. Симо, донеси коњака! Нећу, господине, да се секирам. Није ми то нужда. Ја лепо примам своју плату и гледам своју кућу. Шта се мене тиче Виша женска школа. У цркву одем понегда кад ме не мрзи, али ја у школи немам посла.
При поласку кад се поздравише, рече митрополит:
– Па свратите почешће. Ја волим тако да с понеким претресем по које стручно, црквено питање.
Захвали се светац и оде скрушена срца.
Одмах после одласка Савина из митрополије, зовне митрополит секретара, разбере детаљно о поклонима које су тог дана добили, и одмах му изда налог да напише преко листова о походи Савиној. Секретару то није првина. Распита преосвештенство о чему су разговарали и напише белешке ове садржине:
„Данас је пре подне Сава–Растко Немањић, наш светитељ и просветитељ, посетио његово преосвештенство господина митрополита Србије да би се обавестио о неким црквеним питањима. Његово преосвештенство господин митрополит је са ретком стручношћу, са великим познавањем црквених питања објаснио светитељу све што он није разумевао. Сава је понео врло јаке утиске после ове посете и, како чујемо, одушевљен спремом, понашањем и талентом митрополитовим, болно је узвикнуо: „Ах, Боже, да сам имао овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио кад сам радио на просвећивању свога рода. Али што нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит учинити. Ја сам био само претеча овог великог човека. Нека га Бог поживи на славу рода свога!“
Ето кака је успеха учинио овај владар цркве и поред тога што му је прсла цев на нужнику! А шта мислите тек шта би он учинио за веру православну да му се тај малер није десио?! Куд би тек онда био његов крај?!
Сава је био скрушен, утучен и убијен после ове посете код преосвештенства, управо високопреосвештенства. Да би се колико-толико охрабрио, добио свежине душе, сврати у Саборну цркву да се Богу помоли. Стаде у један угао и стаде се топло Богу молити. Таман он да пође освежен молитвом, док отворише се врата и уђе митрополит, а поред њега два попа. Не спазише Саву, који је био иза певнице у углу, и уђоше у олтар. Мало после из олтара допре мирис пржена меса, а онда се чу звекет чаша, а затим запева неко: „у мог лоле чизмице на боре!!“
Чуди се Сава шта је све ово, док мало постаја, а диже се граја, чују се ударци, лом читав. Промоли Сава главу да види шта се тамо чини, кад има шта и видети. Два се попа чупају и туку рипидама, због неких новаца што су пали на тас, а митрополит гледа благо, очински, и пијуцка вино из путира.
– Шта вам је, стоко? – викну наједном светачким тоном, а један присутни архимандрит понови реченицу, коју је прота Алекса штампао у „Хришћанском Веснику“, и то такође благим очинским гласом:
– За њих је оплавак, високопреосвештенство!
Сава заплака, стеже му се грло од бола, окрете се и побеже из божијега храма, јер митрополит, да би примирио свађу у олтару, скреса им архипастирски небо калајисано и потеже путиром, те једног попа тресну по глави, и рече светачки:
– Напоље, бре, бубе поповске!
– Каква је ово вера, ако ко Бога зна! – мишљаше Сава идући Вишој женској школи, смишљајући да напише Богу оставку и да се врати у рај.
– Шта сам ти, Боже, скривио, те ме баци из раја у овај пакао?! – шапутао је очајни светац успут.
Дође у школу и, хладна срца, са зебњом да се и овде што зло не деси, ступи у канцеларију.
Три наставнице седе пушећи цигарете, а пред њима по чашица коњака.
Поздравише се и једна започе разговор:
– Јесте ли били у Швајцарској, господине управитељу?
– Нисам никако! – рече светац.
– Ах, Боже, како сте лудо провели свој век. То заиста не разумем. Живети толико, а не видети ту просвећену, културну земљу!
– Па ја сам, знате, имао посла овде у Србији, дизао сам манастире, утврђивао у народу веру православну и ширио просвету! – брани се светац.
– Ништа то, све су то трице, господине мој, трице, кажем вам. Швајцарска, па они предели, па она углађеност и култура, то вреди, то и ништа више. Мени је овде досадно и тешко, све ми је мрско. Замислите после оног друштва пасти у овај брлог. Страшно, страшно је то. Нико ме не разуме, нема човека с ким да измењам мисли. Тако ме нека туга узме, па ми се савије бол на срцу, па ми саме сузе теку. Швајцарска, па Швајцарска! – вели учевна дама.
– Радите у школи! – примети светац.
– Не ради ми се, а и немате за кога. Ово радим не из нужде, већ да се разонодим. Али ми је срце и душа тамо у оним брдима швајцарским, у оном паметном друштву. Не разумете ме, за име бога, не можете ви мене никад разумети. Могао би ме разумети човек с вишим, европским погледима на свет, али ви, нажалост, не.
– Да ми њу удамо, господине управитељу, па ће мало друкчије да се осећа! – примети једна колегиница и гурну ону другу.
– Ах, како ме мало познајете! Никад, никада то нећете дочекати. Ја да се удам? О, боже ме сачувај! Ја више од свега ценим своју слободу. А човека онаквог каквог ја замишљам да треба да буде, никад у овом друштву не могу наћи. Зар ја да пођем за неког обичног чиновника, за простака? Никада! Ја хоћу да живим у својим идеалима, да уживам своју слободу.
Свеца збунише ови нови, модерни резони српске девојке, осећао је потребу да нешто каже, али није знао, није умео измислити ништа што би требало рећи у оваквој прилици. Најзад, поче старински, па шта било, било:
– Е, то тако није лепо!
– Ха, ха, ха, ха! – засмеја се на силу, подругљиво, учевна девојка.
– Није лепо! – понови светац.
– Ви као да мало водите рачуна о каваљерству. Сувише сте унгалантни према једној образованој дами. Ето што ти је Србија! И сад мораш ту живети. Ах, боже, ала је то ужасно, грозно, просто страшно! Швајцарска, па Швајцарска! – додаде подругљиво, брзо и оштро изговарајући речи, учевна женска.
Светац се збуни.
– Не можете ви с њом изићи на крај! – рече једна од колегиница пакосно.
– Ја сам само хтео да кажем коју о задатку домаћице, мајке и Српкиње! – рече светац смирено.
– То ви причајте вашем покојном оцу, а не мени! То су, господине управитељу, причице за малу децу, а не за еманциповану дама! – примети она из Швајцарске.
– Ја мислим да ви грешите!
– О, хо! Тааако, е то вам је најлепше. Ја грешим, а ви имате право?! А, ха, ха, ха!… Имате ви право! Лепа парада, а ви, молим вас, имате такве појмове да просто нисте за ово место. Задатак домаћице! Ви мислите средњевековним мозгом. Тада је била улога жене ограничена на саму кућу, али данас, знате, то иде другојачије. Данас је улога женина као и човекова. Жена треба да има учешћа у свима јавним пословима; у свима, разумете ли? Исто као човек. Лепо, богами? Ја треба да купам дечурлију и да кувам ручак, а ви да водите политику, да гласате, да пишете књиге, да заузимате положаје у државној служби, да идете по лову, да јашите коње, да идете у кафане! То бисте ви хтели! У чему се разликујем, молићемо, ја од мушкараца? Држим своје часове, претресам политичке теме. Што мушкарци могу да пуше, а ми као не? По коме то морском правилу?! Ја, богами, то не разумем. Не пушим зато што ми се не пуши, а да ми се пуши, много бих ја зарезивала шта ко мисли. Култура је од мене направила мужа! Нисам ја затуцана сељанка што пере шерпе – говори учена девојка оштро, брзо, дајући изговору речи такт руком.
– Имаш право – додаде друга.
– Сасвим тако, ту се и ја слажем! – потврди и трећа.
– Ах, Швајцарска, па Швајцарска!
Како се мучио и тешко осећао светац у свом новом положају, најбоље се види из његовог писма, које је упутио св. Петру у рај. Међутим, писмо није ни дошло у руке адресанту, јер поштари, као наши поштари, куд би и знали где је Рај? Они некад не знају ни где је Обреновац, а камоли места ван кугле Земљине. Елем, они напишу: „Натраг, адресант овде непознат“. Чудио се свети Сава како то да је у рају непознат свети Петар, кад је он кључар рајски. Најзад, шта га зна. Можда је и фузионашима сметао нешто приликом избора, па га Бог пензионисао, те се он с малом пензијом морао склонити у какво јевтино месташце. Благодарећи том случају, писмо је дошло до наших руку, те га можемо донети у листу у целости. Ево тог писма:
„Драги Перо,
Ја ти мучим муке какве ни један ни живи ни мртви човек није мучио. Ово је чудна нека земља. Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце боли. Не знаш шта је луђе у овој земљи, а митрополит загрдио. Да га само видиш, па да се заплачеш. Глуп је као нико други у овој земљи! Истина, ја се чудим шта је то нашем Богу? Што тера спрдњу с овим народом и с овом земљом? Сад се опет заврзли око некаквих ћоравих топова, па да те мука у’вати. Просто ми дошло да побегнем, па макар ме Бог казнио са педесет батина. А женски свет права накарада. Срамота ме да изиђем на улицу. Одеш на Калемегдан, вајно на чист ваздух, па мораш да држиш нос у рукама од неких одвратних мириса. Све се то оденуло богато и раскошно, а све то грца у дугу. Не знаш која је кога сталежа. Задижу сукње и врцкају се кад иду као она Рахила што је имала с Луком ону малу аферу. Шта ли је с њом, збиља? Дирни мало Луку.
Ништа оне не мисле, као да нису Српкиње. Па хајде да ове друге што немају других дужности до у својој кући као домаћице и као мајке, али да видиш како говоре и раде наставнице Више женске школе, па да горко плачеш. Мало је која међу њима која појми своју дужност. Ништа ја с њима не могу учинити. Данас сам послао Богу опширан извештај о свему и поднео сам молбу да ме стави у пензију, или на расположење, па да се вратим натраг, јер овде у Београду, поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не може живети. Лепо гладујем, ако Богу верујеш; ако овако потраје, мораћу се задужити на меницу.
Чудне нека женске. Оне се чуде мојим појмовима, а ја њиховим. Многе од њих су толико раздражљиве, да се с њима не може разговарати. Ономад ми једна умало очи није ископала. И то зашто. Ни зашто, брате, ни за што! Ја говорим о томе како ученице треба навикавати реду, а тек jедна ђипи па пред мене:
– Но, то је леп резон!
– Рад, рад, па да уме скувати и искрпити, и сашити и плести, све што је потребно једној домаћици, а не да прекрсти ногу преко ноге… – почех ја, али оне зацикташе и скочише као осице:
– Зар ми да спремамо штумадле и куварице, а не образоване девојке, то је безобразлук! – викнуше оне.
– О, рђо матора! – викну ми једна. – Гле ти њега; он мисли: ми смо неке судопере – па ми скочи за очи. Умало очи да ископа. Једва се одбраних штапом. Нисам никад никог ударио, али, брате, мора се. Бог ће опростити.
Ето, драги Перо, – жали се даље светитељ Сава – какве муке ја овамо мучим. Ако ми Бог не услиши молбу, ја ћу утећи. Отиди, вере ти, Њему, па му покажи ово моје писмо и објасни му све како ти већ умеш, па га замоли и од твоје стране да ми ову молбу испуни. Ако ме хтео казнити, ја мислим да већу казну није могао измислити. Нека пошаље овамо Параскеву или Магдалену, кога зна, само да се ја једном курталишем беде и напасти. Кад пођем у канцеларију, страхујем као да идем на вешала. Сваки час стрепиш да ти нека наставница не скочи за очи, да те изгребе као мачка“.
Ето тако се у свом писму жали и јада свети Сава своме пријатељу св. Петру, а већ на неколико дана после тога је утекао.
Свети Петар устао рано, па шета по Рају са Луком и разговарају о Сави, док тек чуше неки јаук пред рајским вратима, а затим потмуло стењање.
– Ко је тамо? – пита Петар.
– А, јаој!
– Ко је то?
Опет јаук.
Петар отвори врата кад, ал’ има шта видети: пред вратима лежи Сава.
Бедан изгледа, изнурен, малаксао. Глава му увијена ватом, брада почупана, лево око везано неком црном марамом, лице изгребано, виде се трагови од ноктију, испод десног ока велика модрица од ударца.
Петар се пренерази, а Сава лежи пред вратима и стење.
– Шта је, побогу?
– Ето, зло!
– Ко те таквог начини, ако ко бога зна?!
– Оне, брате, оне!
– Које оне, где?
– Оне доле из Више женске школе!
– Па тако почупаше и изгребаше?!
– Ето, тако, а јаој!
– Па сав си поцепан.
– Сав, јаој!
Заиста сав поцепан.
– Па и штап ти сломљен!
– И штап, бранио сам се, али надвладаше.
– О, Господе, чудне напасти?
– Ни ђаво не може с њима изићи на крај, а камоли светац. Утекао би и ђаво и сав би био изгребан као и ја.
– Морам известити Бога.
Лука остаде са Савом, а Петар оде да јави Богу шта се десило.
– Како је смео утећи? – љути се Бог. Морам га казнити.
– Куда ћеш горе, ено га, лежи сав крвав.
– Крвав?
– Изгребале га и почупале наставнице, ено га, лежи.
Бог изиђе да види Саву, па кад га виде онако изгребана, поцепана и крвава, удари у смех, па се лепо добри Бог ухвати за трбу’ од смеја:
– О какав си, у сан те не снио! – једва Бог говори кроза смех.
– Ето! – вели Сава стењући.
– О каквог те начинише! – вели Бог, па се лепо искривио од смеја.
– Деде, оперите га и превијте! – опет ће Бог, па опет удари у смех.
– Опрости, Боже! – вели Сава.
– Праштам, чедо моје. О како те несрећнице нагрдише! А ти се још, веселник, одушевио да просветиш свој народ. О Саво, Саво, какав си!
И добри Бог опет удари у грохотан смех и одјекнуше од тог смеха седмора небеса.
(Крај)
