Икона Светог Христофора је једна од најзапањујућијих слика које можемо наћи у православном Предању.
Приказује свеца ратника са псећом главом, дочарава фантастичне приче о вукодлацима и монструозним расама са Плинијевог руба света. Због свих потешкоћа које представља, икону је у 18. веку забранила Москва.
У Римокатоличкој цркви, празник Светог Христофора је потпуно потиснут модернизацијом Другог Ватикана, иако је он и даље један од најпопуларнијих светаца у католичанству — његов лик краси контролну таблу аутомобила широм света.
Верујем да је разумевање Светог Христифора и његове иконографије данас од највеће важности и надамо се да ће постати јасно зашто док будемо путовали кроз Библију, Предање и иконографију да видимо да ли можемо да дешифрујемо овог свеца који је толика увреда „нежном“, модерном сензибилитету.
Доступне су научне студије о пореклу Светог Христифора[2]. Али, у њима се морају издржати уобичајени наврат-нанос закључци да се хришћанска традиција у основи развија као низ неспоразума, забуна и фантастичних претеривања.
Чини се да савремени научници верују да кохерентно значење и аналогија не могу постојати без неке врсте механичког узрочно-последичног историјског развоја. Када виде да се у традицији преклапају термини „Каинити“ – Каинови синови, „Кананијци“ (cananeus) – гиганти Ханана и „Канинит“ (canineus)—људи паса, ови научници нас одмах просветљују о грешкама у препису оних пећинских кромањонаца средњег века.
Ипак, ти исти научници остају слепи за то колико дубоки и интуитивни неки од ових односа могу бити.
Иконографија чудовишта
Употреба псоглавих људи у иконографији није ограничена само на икону Светог Христофора. Такође се појављују на сликама Педесетнице, истакнуто у јерменским рукописима, али и на западним сликама.
Људи са псећим главама се виде као најудаљенија раса присутна на Педесетницу. Пошто су најудаљенији, на неким јерменским сликама се појављују у центру врата или се појављују сами, представљајући дестилирану слику крајњег странца.
Постоје и неке друге слике, на пример позната слика где су псоглави људи представљени као непријатељи варвари који прете Христу. Понекад се на њих гледа као на једну од раса које се сусрећу у мисији апостола.
Коначно, псеће главе се појављују у причи о Светом Меркурију[3], свецу ратнику чијег су оца појела два човека са псећим главама које је касније преобратио Свети Меркурије.
Свети Меркурије је могао да нахушка дивљу природу ових људи са псећим главама на непријатеље Римског царства на начин аналоган томе како су Римљани и каснији хришћани користили варваре у својим ратовима. Најочигледнији примери за то је како су недавно преобраћени германски варвари зауставили напредовање ислама у Европу или како је недавно преобраћени скандинавски принц Кијева обезбедио цару у Цариграду личну варингијску стражу.
Ови иконографски примери показују да псоглави људи представљају варварске странце par excellence, оне који живе на рубу света, рубу самог човечанства. Они су канибали, дивља, хибридна створења која ће касније бити замишљена као потомци Каина палог у монструозно стање.
Џиновски Канаанац на римокатоличким сликама, који често интегрише православну иконографију, иако мање визуелно шокантан због тога што је изгубио своје монструозно лице, означава исту стварност као и људи са псећим главама. Дивови се у Библији и у хришћанској традицији често тумаче и као потомци Каина и монструозних канибала варвара, који својим гаргантуанским телима представљају крајност саме телесности.
Однос страног и маргиналног са претераном телесношћу, животињскошћу и неуређеним страстима попут канибализма мора се посматрати у оквиру општег традиционалног схватања периферије. У традиционалном погледу на свет, постоји аналогија између личне и друштвене периферије, обе приказане у светоотачком смислу као кожних хаљина, оне одеће дате Адаму и Еви која отелотворује телесно постојање.
Оно што се пројављује на рубу човека аналогно је ономе што се појављује на рубу света и у просторном и у временском смислу, тако да су варвари, псеће главе или друга чудовишта на просторним границама цивилизације и временском крају цивилизације сродници смрти и животињскости која је телесна просторна граница појединца и коначни временски крај земаљског живота.
Чудовишта као део кожних хаљина живе на ивици света, и иако су опасна, попут Кербера на вратима Хада, такође делују као нека врста тампон зоне између човека и спољашње таме.
Као што су наша телесна тела и њихови циклуси извор наших страсти, они су и наша „смртна љуска“ која нас штити од смрти. Стога ћемо кроз дубљу визију одежде од коже, преко различитих онтолошких нивоа пале Творевине моћи да схватимо светог Христифора[4].
Свети Христофор у Библији
Однос Пса према периферији појављује се на неколико места у Библији.
Пси су, наравно, нечисте животиње.
Појављују се како лижу ране на Јововој кожи[5].
Они су искључени из Новог Јерусалима[6].
Они једу тело туђинске краљице Језавеље након што је збачена са градског зида[7]. Сам џиновски Голијат ствара аналогију Свети Христофор Псоглави/див/туђинац када пита Давида: Јесам ли ја пас да идеш на мене са моткама?[8]
Пса Христос користи као замену за странца када каже Самарјанину да не треба давати псима оно што је намењено деци[9].
Речит је и одговор жене која говори о мрвицама које падају са ивице стола, јасно означавајући пса као туђинца који је на ивици.
Само ови примери би могли бити довољни да симболично објасне Светог Христифора, али има још тога.
Кључ за дубље проналажење Светог Христифора у Библији је прича о његовом преласку реке. У Светом писму постоји неколико значајних прича о преласку воде, а кроз њих се појављују суштински елементи приче о Светом Христифору у односу на периферију и кожне хаљине. Док трагамо, морамо се сетити покрета одеће од коже која је и смрт и лек за смрт и узрок и решење палог света.
То значи да ће сви симболи бити присутни у различитим причама, али понекад могу да склизну са једне стране на другу.
Први пример долази у причи о потопу где Ноје гради арку, шкољку пуну животиња да би побегао из света палих дивова[10].
Затим, на прелазу преко Црвеног мора, Израелци се мешају са мноштвом страних народа да побегну од страних Египћана[11]. Ово последње можда не изгледа тако јасно, али постаје тако након следећег „преласка“. Када мешавина Израелаца и странаца који долазе из Египта коначно пређе Јордан да уђу у земљу Ханана где живе дивови, од одраслих у првобитној групи остало је само двоје људи. Од свих оних који су побегли из Египта, једини одрасли из првобитне групе који прелазе Јордан док Ковчег завета раздваја воде су два шпијуна Јешуа и Калеб[12].
Јешуа што значи „спаситељ“ је, наравно, име Исус и он ће постати вођа Израела када уђу у Ханан. Што се тиче другог момка, једно од значења имена Калеб је „пас“. Ово значење је наглашено у тексту јер је Калеб странац, Кенизит за кога се каже да је добио периферију, „предграђе“ земље коју је Израел заузео[13].
И тако овде имамо двоје људи који улазе у обећану земљу, прелазе Јордан, Исус и Пас, Христос и Странац, „глава“ и „тело“. Термин Кенизит, један је од оних појмова који ће изнервирати савремене научнике када поменем да има и „К-Н“ звук, звук Каина, Канаана и Канина – само случајност вредна помена.
Следећи примери преласка преко воде који ће привући сву нашу дискусију на себе су јордански прелази Илије и Јелисеја[14]. То се дешава на истом месту као и са њиховим прецима, близу Јерихона, првог града који је Исус Навин заузео.
Илија користи своју одећу, која је била „длакава одећа“[15], одећа од коже, да одвоји воде и затим телесно напусти овај свет (баш као што је то учинио Енох пре потопа и Мојсије пре уласка у Ханан) и тада је Јелисеј, примивши Илијину одећу са дуплим делом своје моћи, употребио одећу од коже да се врати у околину Јерихона.
Ова прича је, наравно, симболично повезана са потопом и ковчегом, као и са преласком Исуса Навина и Калеба са Ковчегом завета, тако да када све ово саберемо имамо: дивове, кожне хаљине, ковчег, псе, странце и „спаситеља“ који рукује свим овим стварима при преласку хаотичних вода.
Пред нама је слика крштења, али на дубљи начин слика светог Христифора са Христом на леђима који прелази реку је и слика саме Цркве.
Однос између преласка вода и крштења износи се у неколико прича Новог Завета, али што се тиче светог Христифора и односа Цркве према странцу, морамо се осврнути на причу о етиопском евнуху[16].
Од свих обраћења у раној Цркви, Свети Лука је с разлогом изабрао ову причу.
Пуно значење се може разумети само ако знамо шта су Етиопљанин и евнух значили у античком свету. Еунуси су играли улогу веома сличну оној коју смо све време описивали. Као и пси, били су искључени из храма. Кастрацијом су постали чудна хибридна бића, ни мушка ни женска. Били су изопштени, стерилни и без порекла.
Ово је, наравно, поткрепљено чињеницом да су евнуси често били робови. Али пошто нису имали места у друштву, потомства које би фаворизовали, често су постајали „чувари“ краљевске породице или царева. Чак и до Јустинијана, није било ретко наћи „тампон“ евнуха око цара који су штитили његову личност и његове послове. Ту улогу би могли играти и странци, као Варинганци које сам раније поменуо.
Ово је, наравно, улога нашег етиопског евнуха, јер се за њега каже да је одговоран за благо краљице Етиопије. Етиопија је у древном свету била дом далеких раса, чак и монструозних раса, и била је првобитна земља Сфинге.
Детаљ да је Етиопљанин био на двору Кандакине, краљице Етиопљана, требало би да нам дочара краљицу од Сабе која је дошла да постави своје загонетке Соломону. И тако наш етиопски евнух представља све оно што представљају кожне хаљине. И, само у случају да је понека сумња остала, занимљив детаљ у причи може да убеди.
Каже се да, након што је Филип крстио Етиопљанина, „Дух Господњи однесе Филипа, да га евнух више није видео“… Ово је, наравно, иста фраза као у причи о Илији и Јелисеју, да након што је Илија узашао, Јелисеј га „више није видео“. Употреба исте фразе је ту да нас подсети на везу, на то како је прича о евнуху и његовом крштењу повезана са свим причама о „преласку воде“ које сам споменуо, од којих у многима неко бива вазнет, сви они имају као „возило” за прелазак неки аспект периферије, неку слику кожних хаљина. Ово уздизање и остављање за собом „тела” је такође повезано са Вазнесењем Христовим који оставља иза себе Цркву.
Постоје многе друге приче, преузете чак и из других култура, где се ова структура појављује. Од Одисејевог сусрета са Киклопом, џиновског „Малог Џона“ који се бори са Робином Худом на реци до осорна три јарца, и све обилују примерима који показују колико је прича дубока и присутна у људском искуству.
Најновији јасан пример ове структуре је веома успешна књига „Пијев живот“. Као што је уобичајено у савременом причању прича које желе да погурају ствари даље, овде је покрет одевних предмета од коже доведен до крајности.
Да би осигурао свој „прелазак“, главни лик мора да се ослони на канибализам који представља Тигар на дну његовог чамца. Канибализам је наравно један од најчешћих атрибута монструозних страних раса и веома је снажна слика смрти.
Надамо се да ће наше путовање доказати да су основна прича и иконографија светог Христифора, уместо да буду само низ несрећа и претеривања, савршено кохерентни са библијском нарацијом и традицијом.
Било да се ради о псећем ратнику или џину који прелази реку, оба дела иконографије указују на дубоко значење тела које је носилац Христа, „христофора“, да је странац средство за напредовање Цркве до краја света.
Заиста, прича о Светом Христифору је заправо слика саме Цркве, односа Христа према Његовом Телу, нашег сопственог срца према нашим чулима, нашег сопственог логоса према његовој љуштури.
Упркос свему овоме, на крају, велика примедба још увек стоји: Да, ове приче су добре и поучне, али у наше паметно научно доба нико више не верује у псоглаве и у расе дивова.
Свети Христифор остаје срамотан траг погрешног веровања у прошлости и требало би га, само из тог разлога, склонити у страну.
Стога ћу у свом следећем чланку покушати да одведем читаоца на сусрет са Светим Христифором.
Џонатан Пажо
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/the-icon-of-st-christopher/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 14.08.2022.
Фусноте
[1] Најпотпунија верзија ове приче налази се у Златној легенди: http://www.catholic-forum.com/saints/golden234.htm
[2] Дејвид Вудс, Порекло култа Светог Кристофера, 1999.
[3] За приказ легенде, видети Митови о Псима-Људима Дејвида Гордон Вајта, стр.37-38, The University of Chicago Pres, 1991.
[4] За општи третман Хаљина од коже код Светог Григорија Ниског и других црквених отаца, погледајте мој чланак на ову тему: http://pageaucarvings.com/2/post/2012/9/the-garments-of-skin.html
[5] Јов 30:1
[6] Рев. 22:15
[7] 2. Царевима 9: 33-37
[8] 1 Сам. 17:43
[9] Мат. 15:26
[10] Постање 6-7
[11] Пр. 14. Свети Григорије из Нисе Египћане врло експлицитно види као симболе кожне одеће, повезујући их са општим појмом странца и препуцијума. Видети на пример Мојсијев живот, књига Друга, одељак 38-39.
[12] Бр. 14: 29-30
[13] Исус Навин 21: 11-13
[14] Друга Краљева 2
[15] 2. Краљевима 1:8
[16] Дела 8:26-40
