Истраживања др Херман и сарадника показала су да се код особа са хроничним трауматским искуствима формирају дубоко укорењене когнитивно-емоционалне структуре, тзв. ране маладптивне шеме. Најзначајније међу њима су уверења о социјалној изолованости, унутрашњој недостојности и неуспеху. Управо ове шеме показале су најјачу повезаност са појавом суицидалних мисли и покушаја. У психологији, оне функционишу као „унутрашњи обрасци“ кроз које човек тумачи стварност, често на начин који га води ка безнађу.
С друге стране, Св. Јован Лествичник у свом класичном делу Лествица описује сличне динамике у терминима духовне борбе. Оно што савремена психологија назива „шеме“, он назива „страстима“ и „лажним убеђењима“. За њега, осећај недостојности и срама није само психолошки феномен, већ демонска обмана која души усађује уверење да је милост Божија недостижна. Такође, оно што модерна клиничка терминологија назива „социјалном изолацијом“, Лествичник објашњава као последицу гордости и самољубља, која човека одваја од заједнице љубави. А осећај неуспеха, који Херман види као клинички предиктор суицидалности, он препознаје у духу унинија – малодушности која паралише сваку добру намеру и води у очајање.
Иако говоре различитим језиком, и психологија и аскетска духовност овде се срећу у једној тачки: опасност безнађа. У клиничком контексту, безнађе је фактор ризика за самоубиство; у духовном, оно је „смрт душе“ која престаје да верује у спасење. Св. Јован посебно упозорава да је очајање „друга смрт“, јер човек уместо да се преда Богу, прихвата лаж непријатеља да је милост недостижна. Управо ту се види подударност са Хермановим налазима: највећа опасност није сама траума, већ унутрашње уверење да је траума коначна и да излаз не постоји.
Лекови које нуде ове две перспективе такође се могу упоредити. Психологија предлаже когнитивно-бихејвиоралне технике и шема-фокусиране терапије, где се негативна уверења препознају, доводе у питање и замењују функционалнијим и здравијим обрасцима мишљења. Лествичник, пак, предлаже духовни пут: покајање, плач и смирење као начине да се истина Божије љубави врати у свест и срце човека. Он истиче да плач пред Богом „раскида мреже очајања“, баш као што савремена психотерапија наглашава улогу катарзичког изражавања и емотивног процесирања трауме.
Крајња перспектива, међутим, разликује се у обиму. За психологију, циљ је прекид циклуса трауме и смањење ризика од самоубиства, односно очување психичког здравља. За Лествичника, то је тек почетак: крајњи циљ је обожење, преображај душе кроз победу над страстима и стицање врлина. Тамо где психологија види адаптацију и функционалност, Лествичник види спасење и вечни живот.
Упоређивање налаза др Херман са духовном антропологијом Св. Јована Лествичника показује дубоку сагласност у дијагнози људске рањивости: и једна и друга перспектива указују да унутрашња уверења – било да их назовемо шемама или страстима – могу постати корени безнађа и деструкције. Разлика је у крајњој перспективи и лековима који се предлажу. Но, управо овај дијалог између клиничке психологије и православне духовности омогућава потпуније разумевање људске патње, као и путева исцељења. Уместо да буду у супротности, ове две перспективе могу се надопуњавати: психологија као привремено ублажавање и разумевање трауме, а духовност као коначни одговор који човеку нуди смисао, наду и заједницу са Богом.
