„Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему“ (1.Кор.2:11).
Није нимало лако доћи до себе, много једноставније је умишљати да знамо много тога једни о другима. Заведени том површношћу и не видимо колико сами себи постајемо непознаница, што нас додатно покреће у различите животне бесмислице. Тако опредељени не видимо да сами у себи поричемо своју одговорну слободу, постајемо безлични припадници колективитета који све више постаје маса необузданих следбеника. Најочигледнији показатељ те отуђености од себе јесу све чешће изјаве: „Сви су!“ Тако сами себи пишемо дијагнозу о апсолутној неостваривости. Нажалост, не ради се о појединачним случајевима, то је постало ментална пандемија. Уверићемо се да је тако ако пажљиво промислимо шта причамо једни са другима и како закључујемо о било чему. Као да свако жели да избегне одговорност у страху од неуспеха, па се радије прилагођава по систему „где сви Турци ту ће и мали Мујо!“ То, нажалост, није само изрека из прошлости, то је дијагноза стања многих међу нама. Разлог је недостатак спремности да пре него што било шта закључимо и у први план ставимо одговорност, подлежемо себичном интересу.
Одавно је мера успешности код појединаца постало то да ли се и како се неко „снашао“ или „уградио“ без имало обзирности према потребама других. Да не говоримо о угрожавању других. Тако да је изрека из прошлости: „Двојица без душе трећи без главе“, постала избор свих неодговорних појединаца који по систему „циљ оправдава средства“ пристају и да „газе по лешевима“, само да би показали лојалност некоме, јер то гарантује њихов комодитет. Све ово су последице унутрашње кризе свакога појединца, што је могуће превазићи ако свако покуша и успе да упозна себе. Зашто то одлажемо? Сигурно је да се свако, ко је бар мало пристојан, бори са собом после неког злодела, али под притиском наметнутих ставова других нема снаге да се избори до краја. То је оно што је народна мудрост одавно препознала и изразила: „Даш динар да уђеш у коло, али да би изишао треба ти два!“ Овде је важно умеће смисленог ризика који покреће одустајање од зломислија и злодејства. Ако успемо да разумемо речи: „Ничија није горела до зоре … Све су силе за време а невоље иду редом!“ биће нам лакше да убедимо себе да је потребно да одустанемо са беспућа које ће се кад тад завршити ћорсокаком. Одустајање не би требало да значи бунт већ промену као непристајање на бунт и подаништво. То је одустајање са беспућа мржње и освете. Замислите колико би се смањио број обрачуна на нашим улицама, непријатељстава у друштвеним, породичним, родбинским и пријатељским односима. размислимо о томе у тишини свога бића. Сетимо се притом и тога да је Христос на Крсту услишио покајаног разбојника, увео га је у Царство. Тако верујемо ми који смо хришћани, никоме ништа не намећемо али све позивамо да покушају да превазиђу све тескобе у себи. Важно је знати да нико ни од кога не може то изнудити, потребна је одговорна слобода сваког појединца који чини оно што жели а не оно што мора.
Оно што је основна карактеристика свих међуљудских сукоба тиче се потребе појединаца да по сваку цену друге саобразе себи и својим ставовима. То чине често безобзирно због унутрашње немоћи, негде у дубини бића свесни су да није добро то што мисле и чине, али мисле да није могуће било шта променити. То је у своје време пројавио први убица у историји, братоубица Каин, који говори: „Кривица је моја велика и не може ми се опростити!“ Тако сам себе гура у безизлаз непраштања и неспремност да се покаје. Њему не треба опроштај, он саможиво наставља своје бесадржајно постојање. Овде би било важно да сви промислимо дубљи смисао кајања и праштања, јер приметна је суровост неких који мисле да опростити значи сагласити се са безакоњем. Није тако, реч је о свесној одлуци која подразумева тражење и налажење новог и дубљег смисла постојања. Пример је поменуту покајани разбојник на крсту. Он не тражи ослобођење од пресуде за недело и „потврду о исправности“, јер је свестан да није чино ништа добро. Христос га не ослобађа од законских санкција, али што је битно не презире га, што не значи да се саглашава са његовим безакоњима. Ако ово исправно разумемо све ће нам бити јасније и лакше ћемо се борити са собом и својим несавршенством. Нећемо умишљати превише о себи и нећемо никога омаловажавати. О чему се овде ради? Реч је томе да би требало да свако себе и једни друге да видимо из перспективе какви би требало да будемо, какве нас Бог жели, а не у контексту било чије палости. Једноставно речено, ако успемо да убедимо себе да сваког другог човека препознамо као брата и вечног сабрата, без обзира на његово тренутно стање, трудићемо се да урадимо оно што можемо. Нећемо се трошити на бесмислена очекивања него ћемо настојати да све чинимо са искреним човекољубљем. Тада ће и наше богољубље у доживљају вере бити смислено и стварно, неће бити себични нагон за поседовањем „мога“ Бога. Није то нимало тешко ако смо слободни од нездравог самољубља, али ако смо скучени у свом унутрашњем простору увек ћемо тражити од других доказе лојалности јер смо све свели на оптерећеност пореклом и припадношћу.
Како доћи до себе? Лако и једноставно, ако непрестано промишљамо добре мере постојања стављајући у први план доброту. Али, ако подлегнемо идеји да су „сви исти“ тако да смо само ми и наши истомишљеници најбољи нећемо никад стварно стићи до себе. Непрестано ћемо „цедити комарца и прождирати камилу“, јер ћемо „видети трун у оку другог али нећемо видети брвно у свом оку“. Тешко ћемо се борити са тескобама које смо сами себи створили, јер ћемо тражити кривце а не решење. Како су увек неки други криви за све, како мислимо у стању убитачне самообмане, ми не престајемо да се сакривамо од себе умишљајући да играмо жмурке са другима, које сигурно „побеђујемо“, у стари покушавамо да различитим понижењима дехуманизујемо.
Трчимо за „непријатељима“ по беспућима наше разуларене маште, не видимо да сами у себи носимо највећег непријатеља који нас угрожава изнутра. Неко је у претходним временима предложио да се молимо говорећи: „Боже, сачувај мене од мене!“ желећи да покрене нашу молитвену прибраност. Очигледно је да је већ тада престала она молитва: „Боже помози свима па и мени!“ Покушајмо да нађемо себе у себи и отворимо се једни за друге, предалеко смо отишли у непотребним сукобима на свим нивоима живота. Нисмо довољно упознали себе. Не допуштајмо више да нам се у животу само нешто догађа без нашег учествовања. Одлучимо се непоколебљиво да добро и до краја упознамо себе, не оклевајући и не изговарајући се да је то немогуће. Сетимо се чињенице да појединци после учињеног недела кажу: „Нешто јаче од мене ме је повукло!“ Упитајмо се, шта је то јаче од човека у човеку? Знајмо да Бог то не жели да буде, јер није насилан. Неопрезност која је опустошила наше унутрашње биће довела је до неспремности да разумемо савет апостола Павла: „Зато одбаците лаж, говорите истину свако са својим ближњим (ближњи би требало да буде сваки човек – Љ. С.) … Гњевите се, али не грешите сунце да не зађе у гњеву вашем. Нити дајте места ђаволу“ (Еф.4:25-27). Ово би требало разумети као указивање на одговорност као меру слободе. Ако успемо да у томе препознамо добру могућност могуће је да превазиђемо све тескобе, чак и најтежа стања. Сетимо се опет оних који после учињеног недела говоре да би волели да наставе живот тако што би желели да дође до некаквог „прекида“ пре и после недела. То је магијски захтев, сличан жељи да прођемо кроз блато неокаљани. Али, као што постоји хемијско чишћење и прање прљаве одеће која постаје „као нова“, тако је могуће да свако од нас постане „нови човек“. То, ипак, зависи од спремности и истрајности човека који жели да се стварно промени.
Покушајмо да дођемо до себе трудећи се колико је то могуће да помогнемо једни другима тако што ћемо у први план ставити самопревазилажење уместо самоостварења. Важно је и то да нам мера свих односа буде истина а не интерес, што би требало свако да осмисли у себи. Нико никоме не може по овом питању било шта наметнути, ако други то не жели. Нажалост, под теретом несигруности појединци су на све пристајали, што опет свако у себи треба да препозна и промени одустајући од следбеничког пасивизма. Потребно је да што чешће проветравамо унутрашњост свога бића, са истим темпом са којим одржавамо хигијену свога тела и места становања. Ако се још увек нисмо „уселили у себе“ сетимо се како смо први пут очистили просторије за живот и почнимо без имало двоумљења. Ових дана све то много је лакше, јер нам је свакодневна хигијена на високом нивоу свести и одговорности. Применимо све то и на менталну хигијену и видећете да можемо много тога доброг да урадимо на себи. Покушајмо и видећемо колико смо сами себе ускраћивали за сву ону скривену доброту нашег бића, која је била заклоњена наслагама непотребних мржњи и незнања о себи и другима. Кад се добро упознамо сами са собом боље ћемо разумети све другости других.
