Отац Георгије Флоровски, велики патролог и заговорник неопатристичке синтезе, бавио се и темама од општекултурног значаја, укључујући и неисцрпно море тема које поставља пред нас велики Достојевски. „Врло рано се Достојевском открила загонетна антиномија (противречност) људске слободе. С једне стране, сав смисао људског живота он је видео у његовој слободи, – и при томе у његовој вољној слободи, у стваралачком самоизбору и самоопредељењу. Ништа се не може остварити другачије, до кроз вољну (слободну) одлучност и избор. Зато Достојевски није бранио само својеврсност, већ заправо „својевољност“ човека. Чак и смирење и покорност (послушност) су могући само кроз „својевољност“ – у супротном немају вредности. Но, с друге стране, нико упечатљивије и убедљивије није представио саморушилачкост слободе. Ово је једна од најинтимнијих тема његовог стваралаштва. У име „својевољности“ или слободе Достојевски протествује против „општости“, против сваке објективне принуде, засноване само на неопходности и присили. И заједно с тим он показује, како се побуњеник претвара у „подземног човека“, – и како се започиње мистичко распадање, пропаст личности. Усамљена (изолована) слобода се превраћа у опседнутост. Тврдоглави протест се разрешава унутрашњим ропством. И поврх тога, слобода се претвара у принуду и насиље. „Подземни човек“ постаје истовремено и насилник и опседнути. Опасно је бити слободан. Но, још је опасније лишити се слободе. За Достојевског је врло карактеристично, да он не толико моралистички и сентиментално жали понижене и увређене, колико показује метафизичку опасност угњетавања за угњетаваоце. Ко потргне за слободом и животом човека, тај сам гине. У овоме је тајна Раскољникова, у овом тајна „Наполеона“. Показује се безизлазна противречност. Слобода мора бити изнутра ограничена, иначе ће се претворити у своју негацију. Достојевски види и описује овај мистички распад самозадовољне смелости, која се изопачује у дрскост и чак у мистички несташлук. И показује, како испразна слобода чини личност робом страсти и идеја.
Противречност људске слободе се разрешава само у љубави. Но, љубав може бити само слободна. Неслободна љубав се изопачује у страст, постаје начело поробљавања и насиља – и за вољеног и за оног који воли. И опет Достојевски са страшном проницљивошћу описује ову трагичну и антиномичну дијалектику љубави, – не само љубави према жени, него и љубави према ближњем. Велики Инквизитор за Достојевског је пре свега жртва љубави, неслободне љубави према ближњем, љубави према неслободи, љубави кроз неслободу. Таква љубав сагорева, спаљује распаљено срце и спаљује привидно-вољене, – убија их обманом. Истинска љубав је могућа само у слободи, само као љубав према слободи човека. Овде се открива нераскидива веза: љубав кроз слободу и слобода кроз љубав. У овоме је за Достојевског била тајна саборности, тајна братства, тајна Цркве, – Цркве као братства и љубави у Христу“.
Како истиче протојереј Георгије Глоровски, „Достојевског често и до сада називају „суровим талентом“. И тачно је да он страшно и језиво приповеда о човеку. Његово приповедање је најстрашнији не када он описује човека у јарости и необузданости, у ватреном вихору страсти, – већ онда, када он са непревазиђеном проницљивошћу описује мртво мрешкање распалог духа, опустошеност палих људи, када показује страшне примере (слике) непостојања. Такав је Ставрогин. И тихо безумље и немоћ страшнији од буре. Но и над овим непостојањем звучи торжествена и свепобедна Осана. У овој Осани је највећа тајна Достојевског. У њој је његова снага. Он се није саблазнио тајновиђењем зла, и то не зато што је увидео у злом животу само криве путеве добра. Напротив, за Достојевског зли свет се откривао у својој коначној затворености, – а изаћи из њега се може само скоком или узлетом. И није се саблазнио зато што је веровао у Божије свемогућство и у победу Божије силе над црном немоћи греха. Он није очекивао победу од свемогућства, већ од Божанске љубави. Но, оно што је најглавније, – он се није саблазнио од човека. Никада се за њега није затворио образ Божији у човеку, јер га је свуда откривала љубав. Ова љубав је сачувала Достојевског од песимизма. Она га је сачувала и од страха и запрепашћености. Он је веровао из љубави, а не из страха. Пред духовним погледом Достојевског увек је стајао Христов лик, и он је сведочио о бесконачности Божанске љубави према човеку. Немогуће је човеку да ступа у спор са Богом и умањи Божанско сведочанство о човеку својим очајањем или сумњом“.
Лав Шестов пише о пророчком дару Достојевског: „Владимир Соловјев је називао Достојевског пророком, чак пророком Божијим. Следећи Соловјева, а често уосталом и потпуно независно од њега, врло многи су гледали на Достојевског, као на човека, пред којим су лежале отворене књиге људских судбина. И ово не само после његове смрти, него чак још за живота. Очигледно, и сам Достојевски ако себе и није сматрао пророком (за ово је он био врло проницљив), онда је у сваком случају мислио да би сви људи требало да виде у њему пророка. О овоме сведочи и тон „дневника писца“, и питања, којих се он тамо обично дотицао. Дневник писца је почео да се појављује од 1873. године, то јест по повратку Достојевског из иностранства, и сходно томе, поклапа се са оним периодом његовог живота, који биографи називају „најсветлијим“. Достојевски – срећан породичан човек, обезбеђен, знаменити писац, аутор низа веома примећених од свих романа – „Записа из мртвог дома“, „Идиота“, „Злих духова“. Све што је потребно да се узме од живота – узето је. Сећате ли се размишљања Толстоја у „Исповести“? „Па, ја ћу бити исто тако познат као Пушкин, Гогољ, Гете, Шекспир, али на крају крајева – шта даље“? У ствари, тешко је постати познатији писац од Шекспира – а ако би ово и успело, онда се тиме не би нимало одстранило неизбежно питање – „а шта даље?“ У списатељској делатности генијалног писца пре или касније наступа тренутак, када се даље усавршавање показује немогуће. Како бити значајнијим од самог себе на литерарном попришту? Ако хоћеш да се крећеш, мораш хтео-не хтео прећи у другу раван. Тако се очигледно увек започиње пророштво код писца“. И даље: „Достојевски је хтео да буде пророк, хтео је да га слушају и узвикују за њим «Осана», јер понављам, он је сматрао да ако су некада некоме узвикивали осана, онда нема никаквог разлога да се њему, Достојевском, ускрати ова почаст. Ево разлога по коме 70-тих година он иступа са у новој улози проповедника хришћанства и чак не хришћанства, већ православља.
