У животу Цркве устоличење патријарха у древном средишту у Пећи, један је од најважнијих догађаја. Од обнове Српске патријаршије (1920), сем патријарха Викентија (1950-1957), сви првојерарси српске цркве су после избора на Сабору и устоличења у Београду, устоличени поново и у Пећкој патријаршији.
Српска црква као главни чувар идентитета и традиције Срба, уз вековну мисију саборности, пратила је тешку српску историју у осам векова. Кроз време Османске владавине, Хабзбуршке, Млетачке, Црква је била једини стуб окупљања у временима када није било државе.
Српски патријарх је представљао и духовно и световно Србе, како код Порте, тако и код Хабзбурговаца. У временима 20. века Црква је прошла Голготу, и велико страдање у оба Светска рата и трагедијама 90их година.
Погроми над Српском црквом настављени су и у 21 веку, наочиглед Великих сила. Стога је устоличење патријарха страдалне Цркве, у страдалној Пећи више од симболике и чувања традиција.
Српски патријарх Димитрије Павловић (1920-1930), устоличен је у Пећи 24. августа 1924. Патријарх Варнава Росић (1930-1937), је устоличен 6. јула 1930, патријарх Гаврило Дожић (1938-1950), 2. августа 1938, патријарх Герман Ђорић (1958-1990, 1991), 29. маја 1960, патријарх Павле Стојчевић (1990-2009), јула 1994, а патријарх Иринеј Гавриловић (2010-2020), 3. октобра 2010. Сваки од поменутих патријараха посебно је водио рачуна о српским светињама Старе Србије, Косова и Метохије и посебно Пећкој патријаршији, о чему су сачувана многоброја сведочанства.
Пећка патријаршија била је не само место окупљања, саборности, традиције, страдања, она је уједно била и симбол непрекидне истрајне борбе да се очува и чува Православље и све оно позитивно што представља Српство.
Панагија Српског патријарха, позната као Панагија Светог Саве, и жезло које добија патријарх приликом устоличења симболично подсећају на дуге векове постојања Светосавске мисије и Православља.
Свечано устоличење патријарха, прилика је за окупљање на само епископа и свештеника, већ и народа који је најчешће долазио у делегацијама из свих крајева у којима живе Срби. Посебне песме, традиције, обичаји, из свих тих крајева, у једном дану у Пећи бивали су сједињени, баш као и Црква са једном идејом, да се мирно и упорно, истрајно на темељима Православља и хришћанске науке чувају српске традиције и идентитет.
Без наметања својих обичаја и традиција другима, а поштовање свих других као себи равних. На тај начин се кроз постојање Пећке патријаршије, уздиже и патријарх и Црква, али и уздиже српска саборност кроз сва тешка и прошла и будућа времена.
Уз традиционални поздрав, Српском патријарху Порфирију на многаја љета, устоличење у древној Пећкој патријаршији мора бити позив на јачање саборности, чување традиција, поштовање туђих, што и јесте поука истинског Светосавља.
Градске инфо
