Личност и дело српског патријарха Георгија Бранковића сагледавамо не само кроз његову политичку биографију и чињеницу да је дуже од четири и по деценије активно учествовао на политичкој сцени Срба у Монархији, већ и кроз немерљиву делатност
у задужбинарској сфери. Готово да нема значајније српске институције, која овог српског архијереја не памти као свог добротвора. Гимназије, Богословија, многобројне цркве и манастири, добротворна друштва, сликари и песници у лику Георгија Бранковића имали су свог великог мецену. Поглед на Сремске Карловце без грађевина које је подигао овај српски архијереј, дао би слику мале вароши која сем Саборном црквом у центру би се мало чиме могла да подичи.
Најмонументалнији и најзначајнији подухват, ктиторски и грађевински српског патријарха Бранковића био је патријаршијски двор у Сремским Карловцима.
Идеја зидања патријаршијско-митрополитског двора у Карловцима, није била нова. Још су српски митрополити у осамнаестом веку, имали визију да је потребно подићи репрезентативну зграду, која ће служити као резиденција. Када је дошао на чело
српске цркве патријарх Георгије је дошао на идеју да подигне већи и комфорнији двор за своје и опште митрополитске послове. Као архитекта ангажован је један од најпознатијих Срба те струке, свог времена, Владимир Николић.
На самом крају 1891, сазвана је комисија тим поводом, а прва седница држана је у јануару 1892, када је прегледан и одобрен предлог Владимира Николића.
Одлуку је донео Саборски одбор на седници којој су присуствовали патријарх Бранковић, Иларион Руварац, Тоша Недељковић, Јустин Коњовић, а седницу је због
болести напустио Ника Максимовић. Констатовало се да Николић са прорачуном, хонораром, плановима и трошковима буде исплаћен у висини од 209 000
форинти. Владимир Николић преселио се из Београда у Сремске Карловце. По сопственом сведочењу нацрте је завршио марта 1892. у Београду. Крај зидања
планиран је за 1. октобар 1893. Пре радова планирано је да се стари двор сруши. Патријарх Георгије осветио је темељ будућег двора у Сремским Карловцима 30.
јуна 1892. Том приликом у темељ је стављена и Споменица са целокупним историјатом битних догађаја из историје карловачке митрополије од патријарха Арсенија, као и појединачним детаљима које смо споменули о претходним митрополитским резиденцијама. Предузимачи су били Карл Лерер и Бела Пекло.
Градња је напредовала релативно брзо. Николић се добро уклопио у нову средину. У току 1893. двор је изидан до прве плоче, а до јуна 1894. спољашњост је у потпуности завршена. Постављене су ограде од кованог гвожђа, а у току 1894. и осветљење, које је урадила фирма Егер (Eger) из Будимпеште. У току 1895. посађена је трава, затим липе и кестенови (за суму од 1200 форинти), док је испред двора било
поплочано каменом стазом. Године 1897. урађена је таза испред Саборне цркве и двора. Пре него што је ступио у нову Патријаршију, Бранковић је добио
дозволу од Магистрата и Градске управе у Сремским Карловцима. Свечано усељење догодило се 11. августа 1895. Двор је тога дана и освећен. Велико освећење је обављено на празник Светог великомученика Димитрија, коме је посвећена дворска капела и који је уједно био и крсна слава патријарха Георгија.
Прослава је за оновремене услове била грандиозна. Славило се и освећење и крсна слава патријарха Георгија. Патријаршија је у правом смислу речи била украс Сремских Карловаца, али и митрополије уопште. Позивало се на аманет који је оставио Стефан
Стратимировић, а који је испунио патријарх Георгије. Бденију дан уочи Митровдана су присуствовали архимандрити беочински Платон Телечки и хоповски Митрофан Шевић, протосинђел Лукијан Богдановић, професор богословије Димитрије Бранковић, као и
владике пакрачки Мирон и вршачки Гаврило Змејановић. Литургију је на сам празник служио патријарх уз саслужење архимандрита Телечког, протосинђела Богдановића, проте Вучковића ректора Богословије и свештенства. Капелу је осветио Бранковић уз саслужење владике Мирона пакрачког. Од званица треба истаћи подбана Данила Станковића, Тошу Недељковића, Илариона Руварца, фелдмаршала Лемајића, као и
многих други. У свечарској атмосфери ређале су се здравице, а хваљени су Урош Предић и Владимир Николић. Предићеве иконе и његово сликарство биле су описане до најситнијих детаља. Првак либерала, Михаило Полит Десанчић, у својој здравици у први план је нагласио да некада у Сремским Карловцима није било достојне зграде за српског патријарха, што је врло лоше. Тада долази до слоге између јерархије и народа. Истакао је да Георгије Бранковић, зна које су патње народа и шта је народу потребно, уз поздрав да живи патријарх Георгије Бранковић.
Постављене су бисте патријарха Бранковића и митрополита Стратимировића. Уграђена су два бела камина, постојале су просторије за Његову Светост и владике, затим сале за одржавање седница Синода и касније Светог архијерејског сабора. Постојале
су трпезарије, док је у главној доминирала велика каљева пећ и преко целог зида слика Паје Јовановића Сеоба Срба. Ламперије високог квалитета, стилски намештај и орнаменталне декорације плафона биле су такође одлика двора. У самом двору постојала је велика библиотека са 6000 књига, 10 000 свесака, 21 рукописном књигом и 28 рукописа Јована Рајића. Комплетна библиотека Илариона Руварца са 2 432
такође је поклоњена патријаршијској библиотеци.
После решавања питања везаних за нову зграду патријаршије на ред је дошло питање, на који начин омогућити многобројним ученицима Богословије, а на
неки начин и Богословији, лакше и боље функционисање. О потреби зидања семинара за богослове је писао и рекотор богословије прота Јован Вучковић. Да би се на
што бољи начин упознао са начином функционисања институција сличне намене у православном, али католичком свету, Вучковић је посетио многа места у Монархији и ван ње. Прослава почетка зидања Богословског семинара била је у знаку личности
патријарха Георгија. Године 1900. навршило се десет година од када је Георгије Бранковић стао на чело српске цркве, а уједно се испунило и седамдесет година
његовог живота. За празник Светог великомученуика Георгија-Ђурђевдан, освећен је камен темељац за богословски семинар. Све је у Карловцима, било у знаку прославе јубилеја српског патријарха. Дан уочи празника била је бакљада, Бранковића је поздравио Петар Станковић. На Ђурђевдан служена је света архијерејска литургија са епископима Михаилом, Лукијаном и Митрофаном. У олтару је све време био
и патријарх. После литургије литија је кренула на место где је требао да почне да се гради семинар. Као и приликом освећења темеља патријаршије, тако је
и овом приликом постављена Споменица. У њој је описан гест Саве Текелије из 1842, када је одредио да се друга трећина камате његове закладе одваја за подизање зграде за српске богослове, као и историјат идеје да се подигне зграда. Говоре су одржали Иларион Руварац и прота Вучковић. На овој свечаности били су и гости из Београда у име митрополита Инокентија.
Патријарх је за овај важан пројекат поново ангажовао Владимира Николића. У писму зету Милану, нагласио је да не зна да ли да зидање повери Николићу (Влади), или да распише лицитацију. Бојао се да се не јави неки лола из белог света, па је боље да се ствар преда Влади, него некој протуви. Николић тада још увек није био завршио прорачун, јер му је била болесна мајка. Нешто касније Бранковић и Николић
су потписали уговор о послу, а градња је текла без проблема. Сам патријарх се надао да ће за пар месеци бити готово. До новембра зграда је била под кровом, а у марту 1901. је малтерисана. Питање зеленила било је битно па је патријарх морао да купи још земљишта. На самој згради постоји натпис ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ СЕМИНАР, као и речи ПАТРИЈАРХ ГЕОРГИЈЕ СРПСКОМ НАРОДУ. Велико предворје,
плафони без украса, једноставна степеништа, све је деловало монашки и аскетски. Говорило се да укупна сума потребна за зидање премашује 230 000 круна. Крајем 1901, патријарх је са члановима саборског одбора посетио скоро већ завршен семинар. Зграда је деловало величанствено, био је утисак присутних. Семинар је отворен 2.октобра 1904. (пошто су у току 1902-1903, вршени велики радови на унутрашњој и спољној декорацији, чиме је зграда добила на монументалности). У првој генерацији богослова који су били у новој згради семинара било је и личности које су касније биле од великог значаја по српску цркву. Управитељ је био Викентије Вујић.
При Карловачкој богословији, било је основано друштво Св. Јована Милостивог 1894, које је водило рачуна о сиромашним и болесним ученицима богословије. Сваке године Георгије Бранковић је дао за фонд 100 форинти. Може се напоменути да је
патријарх Георгије помогао и оснивање Ватрогасног друштва у Сремским Карловцима 1897. Патријарх је основао још и Фонд Светог Саве 1894. Циљ формирања овог фонда је у ствари био да се стабилизују и пробају очувати српске вероисповедне школе. Сама школа је један од стубова српске душе заједно са црквом, она се мора очувати. Тако је са улогом од 10 000 форинти основан фонд Св. Саве 14. јануара 1894. Стање српских вероисповедних школа под притиском мађаризације било је врло лоше, тако да је ово био закаснели чин, али који је дао ограниченог ефекта.
Бранковић је основао и Проповеднички фонд. На неки начин требало је свештеницима помоћи у што бољем и лепшем изражавању. Требало је свештенике спремити да бране хришћанску веру и речима и делима. За педесетогодишњицу своје свштеничке
службе, патријарх је основао Проповеднички фонд на празник Св. Димитрија 1905. са улогом од 20 000 круна. Фонд је престао да постоји кад је патријарх умро. Пар дана касније је помогао и дело Антонија Хаџића, које би требало да Карловачку митрополију прикаже у слици речи, такође је дао 20 000 круна. У доброчинста патријарха Бранковића могу се убрајати и материјално помагање листова Бранково коло, Српски соко, Српски пчелар и оснивање финансирање листа Српски Сион.
Међу велике прославе и јубилеје везане за име патријарха Георгија Бранковића у Сремским Карловцима издавајамо две: прославу седамдесет година живота патријарха српског и десет година управљања српском црквом 1900, као и педесет година свештенства патријарха 1905. У марту 1905, тачније 13. марта, патријарх српски Георгије напунио је 75 година живота. Исте године испунило се и педесет
година свештеничке службе српског патријарха, као и јубилеј од 15 година како управља српском црквом. Тим поводом Његова Светост је даровала саборној цркви Св.
Оца Николаја у Сремским Карловцима, велико звоно, које по својим димензијама и јачини звука у сваком случају је надмашивало Сремске Карловце. Изливање
звона је коштало 13 500 круна. Радове је извео Антон Новотни из Темишвара, а звоно је осветио епископ бачки Митрофан Шевић. Патријархов рођендан прослављен је релативно скромно у патријаршијском двору. Присутно је било монаштво и свештенство. После дугог говора у патријархово здравље, још много година службе на патријарашком трону, како је рекао архимандрит манастира Ковиљ Георгије Видицки,
Бранковић је одговорио да ће као и до сада радити све за цркву и народ. Литургију је служио владика будимски Лукијан и епископи Гаврило и Митрофан. Одржано је и благодарење за патријархово здравље. Међу званицама је био присутан и генерал Боројевић. Патријарха је за ручком поздравио владика вршачки Гаврило. Говорили су и управник Текелијанума Стеван В. Поповић и Лаза Секулић.
За 17 година колико је био на челу српске цркве у Монархији патријарх Георгије Бранковића је на пољу задужбинарства, затим обнове цркава и манастира, на
просветном плану учинио доста. Нарочито је сав обим његовог дела видљив у духовној престоници митрополије Сремским Карловцима. Нова репрезентативна зграда
Патријаршије, Богословски семинар, зграда Народних фондова, Стефанеум, побољшање рада Богословије, обнова Саборне и Ваведењске цркве, су резултати које
је постигао Бранковић за време свог архипастировања. Многобројне културне институције и дневни листови такође су упамтили патријарха јкао свог добротвора.
Сремски Карловци су од мале и неуређене вароши постали по свом уређењу понос Срба у Монархији у предвечерје укидања српске аутономије и симболичког краја Карловачке митрополије нестанком и смрћу патријарха Лукијана Богдановића 1913.
Текст је објављен у првом броју часописа „ЧУДО“
