Драга браћо и сестре, у Јеванђељу Божијем постоје многе личности драгоцене и важне за историју спасења, историју наше вере, а једна од њих – личност која је посебна и која се истиче, с којом је Господ имао посебан однос – јесте управо Свети пророк Претеча и Крститељ Јован. Јован на многим местима у Јеванђељу говори о томе ко је Христос, а Христос на месту које смо данас чули говори о томе ко је Јован.
Свети Јован Крститељ је највећи рођен од жене, а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. Шта то значи? То значи да се с Јованом завршава једна епоха, једна фаза у историји односа између Бога и људи, односно да се у његовој личности завршава Стари Завет. Он је највећи од пророка зато што је дочекао да види онога о коме је говорио. Сви остали пророци прорицали су и у визији гледали симболички, на разне тајанствене начине, у сновима, у дубини свога срца, у огњу, ветру, води и вихорима, онога који ће доћи – Христа. Говорили су о њему у својим књигама и пророштвима. Пуно је Свето Писмо тих записа, пророчких виђења: Сина Човечијег, сина жениног који ће сломити змијину главу, онога који ће невин пострадати за нас итд. А Свети Јован Крститељ је једини који је дочекао да га види, а не само да говори о њему. Зато се с њим завршава епоха пророка и почиње епоха мученика и подвижника. Христос није сам. Христос долази и доноси своје Царство, препуно оних који ће га следити и који ће живети с њим и за њега, и зато је то потпуно нова стварност. Тиме што Господ каже да је најмањи у Царству Божијем већи од Јована он не жели да умањи његов значај – пошто је Јован, наравно, исто тако баштиник и житељ Царства Божијега – већ хоће да каже да између стварности Старога Завета и Новога Завета постоји велика разлика: Нови је у свему изнад Старог, супериоран је и потпуно савршен у односу на Стари.
Јован говори о Христу и жели да провери да ли је то он, да се увери у то, да добије потврду. То ради посредно, шаље своје ученике да питају Господа: „Да ли си ти тај?“ И Господ онда говори који су критеријуми његове истинитости, по чему можемо да видимо да је он заиста Господ и Бог. Он каже: „Слепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда Јеванђеље.“ Шта то значи? У ових неколико речи показује се да Христовим доласком престаје логика овога света, престаје закон овога света, престаје поредак овога света – био он биолошки или био друштвени. Царство Божије јесте победа над овим светом, над његовим законима и правилима. Није Царство Божије нешто насилно и случајно што се десило овоме свету. Створени смо да постанемо житељи Царства Божијег, па онда нешто урадимо, одметнемо се од тога, згрешимо, па се померимо, а Господ нас врати. Тако враћа и цео свет. Шта значи то: слепи гледају, губави се чисте, хроми ходе и, на крају, мртви устају? То значи да је поредак људске природе тамо где постоје болести, невоље и смрт, тамо где је људско биће разорено, јер су болести мале смрти. Када је неко болестан, може већ тада да окуси како ће то бити кад буде умирао – невоља, слабост, исцрпљеност, болови… Сваки физички хендикеп јесте почетак мале смрти. А Господ долази и то зауставља. И васкрсава мртве. И оне који су друштвено презрени, који су безвредни у тадашњем друштву, нажалост и данас, а то су сиромашни, и њима проповеда Јеванђеље. Шта то значи? Он и њима признаје вредност и њих ставља на хоризонте достојанствених бића. Зато је он тај о коме говоре пророци и о коме говори Јован. А шта то значи да је он Илија који ће доћи? За пророка Илију се веровало и верује се да ће његов поновни долазак показати крај света, да ће његов долазак бити знак завршетка историјског процеса; и када Христос каже да је он Илија који ће доћи, он у ствари говори да је свет почео да завршава са својим историјским постојањем, да сазрева како би био убран руком Божијом, као што је обећано. То не значи да ће свет постојати још један век или два века. Сазревање може да траје двадесет један век и трајаће још. Али ми немамо више шта да чекамо, тачније имамо шта да чекамо, али немамо кога. Христос је дошао међу нас, сада само још чекамо своје потпуно и савршено сједињење с њим, чекамо васкрсење мртвих, када ће наше душе поново пронаћи наша тела.
Код нас се увукло погрешно уверење – да су истина и суштина људског бића у његовој души. То значи да је оно што човек стварно јесте његова душа, док је његово тело као неко привремено боравиште душе, нешто другоразредно и мање вредно. И када човек умре, тада почиње истински живот. Не, не, не! Кад Господ васкрсне из мртвих, онда почиње истински живот. Тело без душе је леш, а душа без тела је дух бестелесни. Људска бића су цела, интегрална и Божија када су сједињена својом душом и својим телом. Зато је највећа истина наше вере васкрсење мртвих, то јест поновно саздавање сваког људског бића. Кад дође васкрсење мртвих, и када поново будемо видели све оне које смо волели, и када они који нас воле буду поново видели нас, али и када будемо видели оне које нисмо волели, и када схватимо да у Царству Божијем нема места за безумну и покварену људску логику, засновану на мржњи и освети, схватићемо да ће тамо свака људска мржња бити залечена, јер они који наследе Царство Божије наследиће и његову лековитост. У Царству Божијем, браћо и сестре, неће Бог седети с неком великом књигом и наплаћивати дугове, па ако је тебе неко кињио у овом животу, онда ће Бог теби дати сатисфакцију тако што ће њега мучити. Нема ништа од тога. Само присуство Христово у нама убрисаће и сваку сузу, и сваку потребу за осветом, сваку горчину, и сваку невољу. Кад он дође, са свом својом љубављу и светлом, добротом, лепотом неописаном, све ће наше трауме постати ништавне, сви наши болови безвредни и све оно што је овде изгледало тако велико тамо ће бити мало. Наш велики песник Миодраг Павловић, који има дубок религијски теолошки инстинкт, једну песму о Царству Божијем завршава речима: „… то сија, то лечи“. Управо тако! И зато, уместо да се бавимо несрећама и својом повређеношћу сваке врсте, треба да стичемо Царство Небеско јер ће тамо све то доћи на своје место. Амин.
Проф. др Владимир Вукашиновић
