Један јеванђеоски догађај, који саопштава апостол и јеванђелиста Лука (Лк.19:1-10), требало би промишљати и у контексту нашег времена, то није нешто што се може подвести под слабомерије по систему „некад било сад се приповеда“: Реч је о веома поучном примеру који би могао да све нас покрене из бесмисла нетрпељивости и безнађа у трагање за бољим и делотворнијим решењима. Посебно ако смо свесни трагизма који заговарају појединци који у недостатку самокритике виде само грешке других и траже сурово суђење свима осим себи, јер за себе мисле да су непогрешиви. Тако ти појединци заговарају „сабљу 2“ и жале што се није догодио неки 6. октобар. Заједничка одредница таквих је „лустрација за све“, уз саможиво умишљање да су они недодирљиви. Себи су дали право да предлажу мере, али нису спремни да и себе измере тим мерама по принципу „како судите онако ће вам бити суђено“ Да не идемо даље у навођењима бесмислица које воде у без излаз определићемо се за јеванђеоски став: „Како желите да вама чине други тако чините и ви њима“. Будући свесни да нико није савршен и спремни да прихватимо новозаветни библијски став да „ако кажемо да греха немамо себе лажемо“ боље је да тражимо начине изласка са беспућа увреда оних са којима не делимо ставове о Богу, свету, човеку и животу. Неоспорна је чињеница и да ми који делимо заједничко порекло и припадност имамо различите ставове и то не би требало доживљавати као нешто лоше, боље је да се то препозна као добра могућност за стваралачку одговорност.
Библија у свом старозаветном и новозаветном тексту не претендује да одређује било какво друштвено уређење насилним методама, али јасно пројектује идеал: „Да буде савршен човек Божији спреман за свако добро дело“ (2.Тим.3:17). То треба разумети као препоруку да својом добротом преображавамо све набоље, а не да у први план стављамо своје захтеве јер тако нешто ће нас кроз различита незадовољства одвести у бесмисао насиља над неистомишљеницима. То се јасно види у свакодневним изјавама појединаца који не бирају речи да увреде оне са којима се око нечега не слажу. Завист разара многе тако да изостане позитивна критика јер под теретом страха од личног неуспеха појединци омаловажавају реалне успехе других. Оног тренутка кад се и сами „снађу“ од бунтовника постају поданици, маса која следује некога са једном једином намером да „успе“ не обазирући се на потребе других. Сви смо, свако на свој начин, подлегли свему овоме и сви смо подједнако несигурни, само појединци вешто прикривају од других своју несигурност, кад се суоче са стварношћу постају насилни. Тако нећемо нигде стићи, вртећемо се у круг робујући бунтовнику и поданику у себи истовремено. Претворићемо се у оне који чекају чаробни штапић, јер ћемо коначно престати да верујемо да је могуће да било шта буде боље. То није добро. Зато је потребно да покушамо да пример цариника Закхеја оприсутнимо у наше промишљање живота. Наиме, овај човек Закхеј, који је опслуживао омражено занимање главног цариника нашао је у себи снаге да донесе одлуку иза које је могао да стане и испуни је. Кад се сусрео са Христом променио се у сваком погледу набоље. Најпре је храбро ушао тамо где је знао да није пожељан и прихваћен, како је био ниског раста попео је се на високо дрво, Христос га је приметио и позвао да му овај буде домаћин. Тог тренутка у њему је дошло до преумљења, храбро се суочио са собом, рекао је да „половину имања даје сиромасима“, и не само то него је исказао спремност да „четвороструко врати све оно што је неправедно узео од некога“: Тако је показао новозаветну љубав спремношћу да „да пола имања сиромасима“, и испунио старозаветну одредбу вишеструког узвраћања у случају изнуде или преваре. Може се неко питати какве ово везе има са нама данас? Има и то веома доста, јер све наше међусобне сумње и оптужбе тичу се неразјашњених питања стицања, присвајања и отимања. Важно је рећи да нису сви богати људи непоштени унапред, као што нису ни сви сиромшани добри унапред ако нису победили лењост и ако су се препустили безнађу и нераду. Све би требало са много више трпељивости и разумевања промишљати. У супротном, уместо размишљања о оделотворењу Закхејевог поступка сагласићемо се са оновременим приговарачима који су Христу замерали што је „грешном човеку ушао у кућу“. Уместо било какве расправе Христос је једноставно одговорио да је дошао да „потражи и спасе изгубљено“ јасно говорећи да је „ дошло спасење дому Закхеја цариника“. Ако боље размислимо престаћемо да приговарамо и Богу и људима истичући у први план било чију „грешност“ којој супростављамо нашу умишљену праведност.
На крају, размислимо колико би све било боље ако бисмо успели да покренемо оне који управљају државом да наредну годину прогласе ЗАКХЕЈЕВОМ ОПРОСНОМ ГОДИНОМ тако што ће сваки грађанин имати могућност да испитујући себе и своју одговорност увиди све пропусте и промашаје и одлучи да врати оно што није његово. Мислим да је мали број људи који нису некоме нешто закинули. Код већине постоји навика да избегну на било који начин неки трошак и „ућаре“ да ли на кантару у продавници или на пијаци, неплаћеној аутобуској карти, пореским и другим обавезама. Да не набрајамо даље, посебно је тешко дефинисати хиљаде сувишних квадрата који зјапе празни док многољудне породице живе у кућицама склоним паду И да не набрајамо даље. Мислим да су примери многобројни. Ово се не може решити насилно, комунисти су покушали и створили су још већи проблем селективним национализацијама. Ми који верујемо добро знамо д Бог ниша не чини насилно и због тога одустајемо од насиља, али оно што можемо јесте да покушамо да одобровољимо једни друге да кренемо напред из себичности у одговорно промишљање и поступање.
Знам, остаје питање како би се све то касније осмислило да нико никога не превари. Предлажем да уместо сумње покушамо да покажемо одговорност која осмишљава поверење. Задатак државе и друштва требало би да буде да се одаберу поштени, способни и добронамерни људи који би руководили средствима трудећи се да у први план ставе стварне потребе људи. Сигурно је да би тада видели колико смо богато друштво. Да имамо обиље капитала који није равномерно подељен, у сваком случају је „мртав“ и пропада ако није у функцији бољитка живота. Због тога је важно да пре пописа некретнина, у духу најављиваног Закона о пореклу имовине, сваки појединац покаже пуну одговорност и стави се у службу заједничког бољитка. за ово је потребно много добре воље, али свако одлагање и одустајање води нас у нове сукобе и старе недостатке где „једни гладују а други изобилују“. Нажалост, тако је било још на почетку хришћанства и ове речи пишу у Делима апостолским. Можемо ли ми боље? Можемо ако хоћемо .
Размислите. Да отворимо ову тему и уместо насилне револуције изаберемо унутрашњу револуцију. Предлажем да свако себи постави начелно питање: Треба ли ми све ово што имам? Видим ли је потребе људи око мене? Можда је моје мало много за некога.
Професор дрчпп Љубивоје Стојановић
