Највећи број руских лекара посао је нашао у Општој дечјој болници у Београду, у Поликлиници Руског друштва Црвеног крста, у Главној Војној болници, Клиници за интерне болести, Клиници за гинекологију и акушерство, Централном хигијенском институту, Централном патолошком институту, Националном институту за социјално осигурање, Централној дечјој болници, као и у Централној стоматолошкој амбуланти Министарства одбране у Београду. У војним установама неки руски лекари провели су 10, па и 20 година (И. Ф. Кармански, П. П. Мамонтов, И. И. Шантарович). За свој допринос здравству Србије неки од њих добили су висока држава и црквена признања: тако, начелник Војне болнице у Петроварадину Гавриил Гладилин удостојен је ордена Светог Саве 4. и 5. степена „за ревносну службу“; Ефраим Мејерович Браварски у рату је одликован Крстом милосрђа, Орденом Светог Саве 5. степена, Златном медаљом за храброст, касније Албанском споменицом и одликовањем Министарства здравља „Пут Светог Саве 4. реда; Евгеније Фјодорович Данчаков одликован је од стране краља Петра Орденом Белог орла 4. реда, а од Цркве Орденом Светог Саве 3. реда; Николај Јустинович Дерјугин награђен је Орденом Светог Саве 4. степена; Георгије Иванов, санитетски потпуковник и управник Ушног одељења Главне војне болнице у Скопљу, удостојен је Ордена Светог Саве; Алексанар Јосифович Игњатовски лауреат је Ордена Светог Саве и Орена Карађорђа; Наталија Николајевна Кисељевска, војни хирург и пулмолог, Ордена за храборост и Партизанске звезде 3. реда; Леонид Тимофејевич Кисличенко – Ордена Светог Саве 4. реда; Петар Васиљевич Лапатанов краљевим указом добио је 1922. Златну медаљу за ревносну службу; Константин Митрофанович Мазурин одликован је 1944. од Југословенске владе орденом Белог орла 5. реда; Алексеј Сергејевич Миљников био је носилац Ордена Светог Саве 5. реда као лекар Поморске војне академије; Николај Иванович Невмержицки одликован је Орденом Светог Саве; Герман Абранович Немировски добио је Орден Златног крста са круном и лентом за храброст и Почасни крст Црвеног крста на ленти, за храброст; Марија Владимировна Павловић-Јашиљицка одликована је Орденом Светог Саве 5. степена и Орденом Црвеног крста за пожртвованост у Првом светском рату; Василиј Проталински добио је као војни лекар од краља Петра Орден Крста милосрђа за негу болесника; Николај Јосифович Стабиле – 1928. Златну медаљу за ревносну службу у Југословенској војсци; Николај Иванович Сичев – Орден Светог Саве 3. степена, Албанску споменицу, Медаљу за учествовање у рату и Орден Југословенске круне 4. степена; Роман Семјонович Федин одликован је Орденом Светог Саве 5. реда 1930. и Орденом Југословенске круне 4. реда 1938. године; Николај Алексејевич Јукевич одликован је 1946. Орденом Светог Саве 5. реда.
Многи руски лекари доживели су и хапшења и различите врсте злостављања. Владимир Абрамович осуђен је од Војног суда у Загребу на једну годину робије са принудним радом; Александар Асејев био је месец дана у затвору Четвртог добровољачког пука у Смедереву у фебруару и марту 1944. године; Николај Ватков три и по месеца провео је о затвору по пресуди Усташког редарства у Загребу због помагања антифашистима у лековима и новцу; Владимир Векслер, који је живео у Госпођинцима код Жабља, за време окупације три месеца био је утамничан у Гестапо-у због указивања помоћи рањеницима; Павел Житков за време окупације провео је двадесет дана у тетовском затвору као антифашиста; Василиј Иванов био је најпре затоворен од Немаца у Омишу, а затим интерниран од стране Италијана на три месеца у Босанском Грахову; Нилолај Лапатанов провео је 1946. шест месеци у америчком затвору код Минхена, одакле је пуштен на интервенцију Југословенске мисије; Петар Мамонтов два месеца 1942. године провео је у затвору у Тузли одлуком Преког суда НДХ под сумњом да је комуниста; Људмила Маноухина, која је радила у подгоричкој болници „Крушевац“, утамничена је 1942. од италијанских власти на два месеца, да би била отпуштена из службе на две године, налазећи се под сталним надзором италијанске полиције; Евгенија Мединска налазила се под истрагом ОЗНА-е 1945. године; Николај Невмержицки био је 1942. интерниран четири месеца у Српцу од усташких власти, да би 1945. провео три месеца у усташком концентрационом логору на Савској цести у Загребу; Карп Попов затваран је као антифашиста од усташа и Гестапо-а, као и Михаил Попов; Анастасија Шимченко ислеђивана је 1941. у Специјалној полицији у Београду, затим је 1944. од Гестапо-а у Земуну послата у Осјечки логор, а отатле интернирана у немачки логор број 1990, одакле је пуштена 15. априла 1945.
Руски лекари својим сапопожртвованим радом, али и страдањима у доба ратних збивања, заувек су себе уткали у српску повесницу, борећи се за здравље наших рањеника и болесника, најчешће у немогућим условима, и развијајући медицинску науку у својству професора и истраживача. Њихов подвиг наставили су медицинари из Русије и у актуелним искушењима изазваним пандемијом КОВИД-19: у Србију је Русија послала тим војних медицинских стручњака који су се несебично ангажовали у мањим градовима, где није било довољно домаћег кадра, а у 11 авиона (само четири мање него што је отишло за Италију) допремљена су заштитна средства, укључујући и специјална моторна возила намењена за дезинфекцију објеката и путева. Великим делом захваљујући помоћи руских и кинеских пријатеља у Србији је избегнут „црни сценарио“ који су доживеле много веће и богатије државе, а Србија се не само довољно опскрбила медицијнским средствима и опремом већ је четири авиона те опреме упутила као помоћ тешко постарадалој Италији.
Професор др Ксенија Кончаревић
