Отац Григорије је доктор теологије, доктор медицинских наука, професор, заслужни доктор Руске Федерације, ректор храма Рођења Јована Kрститеља Виборшке епархије у селу Јуки. Професор је на Петроградској православној богословској академији, декан Факултета за психологију човека и филозофију и шеф катедре за психологију Руске хришћанске академије за хуманистичке науке. Навођење свих његових титула, награда и служби заузело би доста простора, међутим, сматрамо да је једна од главних области данашње делатности оца Григорија његово активно учешће у раду православног ТВ канала Сојуз ( програм „Упориште“). Прегледи видео записа са његовим учешћем обарају све рекорде.
Депресивна старица
– Оче Григорије, данас многи људи, па и верници, пате од депресије. Kако бисте дефинисали овај феномен са теолошке и медицинске тачке гледишта?
Постоји много дефиниција. Али ако говоримо о правој депресији, онда је ово када особа нема жеље. Другим речима, ако би неко ухватио златну рибицу, а она му је испунила све жеље и особа више није имала жеље, онда би постао депресиван. Овако то видимо у причи о златној рибици. Старица пада у депресију: прво јој треба корито, па колиба, па хоће да постане племкиња, па краљица, па већ хоће да постане господарица мора, па да је риба служи и бити на њеним пакетима, односно жели да понизи рибу. Ово је почетак веома озбиљне депресије. Те стечевине које је старица добила уз помоћ златне рибице нису јој дуго пријале, већ напротив, изгубила се животна радост, па је постала депресивна. Ако човеку нестане животна мотивација, ако изгуби интересовање и смисао живота, ако не види свој пут, онда је на путу који ће га одвести у депресију.
У реду, одакле долази депресија? Kако особа, споља просперитетна, пада у ово стање?
Причао сам о златној рибици, али овај случај је прилично фантастичан. У пракси ствари стоје сасвим другачије. Тако је Господ Бог дао човеку пут – пут радости, љубави, пут заповести Божијих, и рекао: „Иди кроз свет овим путем, не скрећи нигде, и кад ти се учини да суочени сте са непремостивим препрекама, не бојте се, ја ћу бити уз вас!“ Оно што је немогуће човеку могуће је Богу. На крају крајева, вера у Њега није само држање заповести Божијих, кретање овим путем, већ и поверење у Бога, захваљивање Богу за све.
– Али ако човек иде таквим путем, како може да падне у депресију?
– Депресија настаје када желимо да скренемо са овог пута или да заобиђемо ове тешкоће. Све што нас удаљава са пута Божанске љубави, са пута Божијих заповести, почетак је пута у депресију. Другим речима, тешкоће су пут ка Богу. Свети оци су понекад питали једни друге: „Па, како вам је био дан? – „Да, одвратно је прошло, нико није клеветао, није поливао блато, не молимо се добро – треба да појачамо молитву!“ Тада се сретну радосни и срећни: „Били смо обилно у гноју, а сада ћемо цветати!“
Дакле, треба да научимо да уживамо у потешкоћама?
Да, можда је тешко разумети, али је истина. Не радујте се тешкоћама, него благодати која ће доћи после њих. Ако се ово преведе на медицински језик, онда је суштина следећа: у људском мозгу, у централном нервном систему, постоје центри који производе хормоне стреса, а постоје и нервне ћелије које производе хормоне радости. Подручје мозга које производи хормоне радости је седам пута веће од подручја које производи хормоне стреса. Познато је више од 1.500 хормона радости, а само пет хормона стреса. Хормони стреса, попут стартера који покреће аутомобилски мотор, стимулишу зону радости, пали је, пали. Човек је дизајниран тако да је мозак најлењији физиолошки орган. Стално би јео и спавао. Али да би га подстакли да делује, постоји стимулација. „Стимулус”, у античко доба, је шиљати штап, тапациран гвожђем, којим је возач боцкао вола да би га покренуо. И тако, када је човек у блаженом сну, у заточеништву малодушности и потиштености, појављује се подстицај.
Ако добро стимулише човека, онда у трену нестају малодушност и депресија, буди се зона радости, отвара се други ветар у човеку, он савладава тешкоће, среће се са Богом и прима благодат.
– Дакле, задатак стреса је да пробуди зону радости?
– Да, то је окидач. Стога су за духовне људе стресови били претеча благодати. Ако током стреса све време размишљате о добром, онда се добро материјализује по принципу: што више стреса, то више милости. А када дуго није било стреса, људи су схватили да нешто није у реду. Најтежи пут на свету је пут у Царство Небеско. Kада се навигатор људске душе крене у Царство Небеско, тада се све тешкоће претварају у радости. Строго говорећи, депресија и малодушност су сигнали да је човек збацио навигатора своје душе са небеског курса и поставио га на царство подземног света, на друго одељење, на моћ хаоса, на моћ злог духа, о моћи смрти. Стога, ако га пренесе у Царство Небеско, биће као Христос у недрима својим, биће у Царству Божијем. Управо на путу ка Царству небеском биће стресова, потешкоћа и препрека, а пут у пакао је широк, миран, поплочан добрим намерама и, чини се, лак пут. То јест, у ствари, депресија је резултат бирања лаких животних путева.
Превела са руског редакција Чудо
hram-yukki.ru
