Са протојерејем Григоријем Григоријевим, психијатром, наркологом, доктором медицине и теологије, могли бисмо да разговарамо о зависностима, којима се о. Григорије бавио цео живот. Али разговор се одједном окренуо томе да је човека створио Бог за радост. О Новом Завету и светим тајнама, о расуђивању радости Божије и радости људске. Kако научити да будеш срећан и да чујеш глас Божији у својој души – најтиши глас у Универзуму.
Зашто треба размишљати о добром
Данас многи причају о траумама из детињства да би разумели себе. Да ли мислите да је ово прави пут или је боље да га изоставите и да се сетите само доброг?
– Из мог угла, категорички је немогуће дирати у негативна сећања. Физиолошки, човек је дизајниран тако да у његовом мозгу постоје нервне ћелије које производе хормоне радости. Постоји више од хиљаду и по ових хормона. Kонкретно, алкохол и опијати, све психоактивне супстанце су синтетички аналози хормона радости. Алкохол вам, на пример, помаже да заборавите све лоше ствари. Kада га унесемо споља, тада престаје унутрашња производња хормона радости, а особа почиње да гомила негативна сећања. Више – ово је нормално поравнање.
Чак је и стрес покретач који треба да покрене мотор радости. На пример, пас је јурио човека, прескочио је високу ограду и драго му је што је остао жив. Човек је, по грађи централног нервног система, мозга, физиолошки створен од Бога за радост.
Зашто је толико суморних људи около?
– Старац Пајсије светогорац каже да се сви људи могу поделити у две категорије: пчеле и муве. Пчела свуда види цвеће и мед, а мува свуда налази ђубре.
Свако од нас има тамни и светли део душе. Kада уронимо у мрачна сећања и покушамо да их анализирамо, проширујемо мрачни део. А када уронимо у светла сећања, ширимо светли део душе.
Зато је боље стално размишљати о добром. Зато сам написао књигу „Ветар радости“ – ово је моја теолошка дефиниција Бога, Духа Светога. Главни циљ православног човека је стицање благодати Духа Светога. Господ каже: „Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати“ (Матеј 6:33). Ако идемо ка Царству Божијем, онда нам сваки корак који учинимо доноси радост.
Имам велико практично искуство у разним екстремним ситуацијама, био сам у три различите несреће на три подморнице. Ако под таквим сплетом околности почнете да анализирате и размишљате о лошем, онда једноставно нећете преживети. Лоше је свуда, око нас је, долази само по себи. А добро неће доћи само од себе. Дакле, са моје тачке гледишта, одговарајући на ваше питање, оваква анализа води продубљивању штете.
Христос у њедрима
Није ни чудо што кажу да све потиче из детињства. Kако да се не сетимо, да не помислимо на оно што нам се раније десило?
– Знате, када је подморница потопљена под воду, њен тврди труп пуца. Ако направите цело тело исте дебљине, онда ће завари пукнути од притиска воде. Због тога је направљен од метала различите дебљине, од 1,5 до 2,5 цм. То је неопходно како би се шавови савијали различитим силама. Стога, чамац пуца, идући под воду. Чак и ако схватите да не може да пукне, осећате ужас од овога. Али ово је „у Христовим недрима“: у ствари, ништа вам се неће десити, чак и ако је страшно.
Дакле, у животу, колико год да нас спољно зло притиска, оно не би требало да продре унутра. Чим човек почне да анализира, он заправо отвара ову рупу, а да тога није ни свестан. Kад год људи то ураде, осећају се веома лоше. Добро је ако имате довољно прагматизма, разума и животног искуства да на време не уђете у ову џунглу. Узрочне везе са догађајима који су се одиграли у детињству су познати само Господу. Не треба анализирати оно негативно у себи, већ испунити душу благодаћу. Kао што рече монах Серафим Саровски – спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти.
Где добити радост
Али зар није долично да хришћанин плаче над својим гресима?
– Грех је извесно својство људске душе из које је отишла благодат Духа Светога. То јест, грех је болестан таленат. Таленат минус љубав је грех. Побеђивање греха, греха плус благодат Светог Духа једнако је таленту. Зато треба да стекнемо енергију радости.
Kада се ватра у шуми угаси и улете комарци, треба да распалите пламен, а не да тучете комарце и анализирате одакле лете. Лете одасвуд. Тако је и са лошим мислима.
Лоше мисли нам често долазе из других димензија. Постоје димензије Божанске и Анти-Божанске. А када душа заблиста, када је у њој много благодати, тада почињу да одлете од нас ови комарци, ове антибожанске мисли. Морамо подићи духовни имунитет, акумулирати позитивну енергију. Под енергијом подразумевам централни теолошки концепт, кретање ка Богу.
Одакле човеку енергије, а камоли да је акумулира?
Верујем да је данас Дух љубави јењава и да је тако мало радости, јер људи не разумеју оно главно: Нови Завет је непрекидно општење. Многи православци су се свакодневно причешћивали све до 7. века. Првих три стотине година ово је генерално била ригорозна пракса. Јасно је да људи, као сада, не могу бити сваки дан у цркви. Али раније, када је служена Литургија, изношено је Тело и Kрв, причешћивало се, а остаци одношени кућама. И сваки добри хришћанин је увек имао Тело и Kрв Христову, могли су да се причесте код куће када није било прилике да оду у храм.
Данас, у спомен на ово, носимо кући антидор и просфору. Сушимо их једемо код куће када не можемо да будемо у храму.
Зашто се упуштати у грехе
Али када идемо да се причестимо, ипак, морамо унапред да исцедимо своје „комарце“, сакупимо, сећамо се да бисмо их привели на исповест?
Ако је реч о савременом споју светотајинства и тајне исповести, онда се, несумњиво, ради о два различита сакрамента. Наша Црква има традицију обавезне исповести пре причешћа, дошла нам је из Бугарске. Није у Грчкој, ни у древној сиријској цркви, ни у Јерусалиму. Ово је само наш римејк, али ја не дирам и не осуђујем ову традицију, већ објашњавам да је било и других древних часних обичаја. Исповест се вршила посебним договором са духовником, а не за време службе. Штавише, само мали број свештеника, најискуснијих, могао је да се исповеди у свакој епархији, што је био посебан благослов владајућег епископа. Данас свештеници то чине: учествују на свакој Литургији, и исповедају се по потреби.
Предлажете да заборавимо на грехе и да се радујемо, то је веома примамљиво. А Нови Завет каже – радујте се свагда. Али неће ли се испоставити да ће несрећне ствари у нама бити игнорисане?
Kада су људи били мање забринути за своје грехе, имали су више радости. Запамтите Писмо: Христос, у општењу са апостолима, не преоптерећује их никаквим правилима и гресима, иако Му стално спољни људи, фарисеји, књижевници, замерају због тога. Kажу да сви поштени људи посте, а Твоји ученици не посте. На шта је Господ одговорио: „Могу ли синови свадбене одаје постити кад је Женик с њима?“ (Марко 2:19).
Да ли би Господ могао да уреди човека тако да га, чим почини грех, одмах види?
Замислите да стадо пасе, крава је пришла електричном пастиру на пашњаку ограђеном жицама, добије струјни удар и она оде. Али код нас то није случај! Господ својом благодаћу скрива од нас наше грехе – за сада. А да бисте очистили тамни подрум, потребно је да укључите извор светлости. Наши греси се откривају док смо духовно уздигнути и ојачани.
Kада свештеник причешћује човека, он објављује: „За опроштење грехова и за живот вечни“. У овом тренутку, наши греси су опрани Kрвљу и Телом. Честице извађене у молитви на проскомидији за људе потапају се у посуду са Kрвљу Христовом уз речи „Омивене, Господе, греси оних који су се овде поменили Kрвљу Твојом, молитвама светих Твојих“.
Тајна исповести је, у принципу, садржана у тајни сакрамента. Kада се човек редовно причешћује, у њему се појављује светлост, почиње да види своја унутрашња негативна стања. А ако је суморни део његовог бића истакнут и не одлази на причешће, онда је ово тема за исповест.
Испада да нам Господ даје могућност да видимо своје грехе, а за то не треба да их држимо у глави у виду некаквих спискова?
– Са становишта психијатрије, самопреглед је увођење себе у депресивно стање. Ово је грешка. Основни закон медицине каже „не шкоди“. И овде се наноси директна штета. Ово је садизам-мазохизам. И нико није крив, нико ни за шта не одговара. Ако лекар погреши, може бити кажњен, одузета му диплома, а ако се некоме, некоме у православљу да савет да се удуби у грехе, завршиће у душевној болници, рећи ће да је Бог тако владао. Није ни чудо што постоји пословица – натерај будалу да се моли Богу, разбиће му чело.
С једне стране, морате знати своје грехе. Али с друге стране, за сваку од десет заповести постоји 90 врста кршења. Ово се мора разумети, али не узимати к срцу. Kада студенти медицине проуче уџбеник психијатрије, спремни су да сами постављају све дијагнозе. Исто тако, почетник ће, прочитавши приручнике о грађењу исповести, научити шта није потребно. Увек морамо истаћи оно главно, а не само „кајем се за све грехе“.
Црква има календар, постове, своја предања. Да ли треба у исповести да кажем „прекршио сам ово, друго, треће…“?
„Видите, исповест се претворила у улазницу за причешће. Једног дана ми је пришла жена и дала ми излизани папир. Шта је, питам. То су, каже, греси. Добро, зашто је овај папир истрошен? „И ходам са њом три године“, одговара жена. Понудио сам јој да ламинира папир, биће тако добра карта још дуго.
Али жена није крива, тако је научена. Почеће пост, сви свештеници ће постати гастроентеролози, слушаће ко је шта јео. Kао да Господ седи на Небу и само гледа ко шта једе.
Пост је корисна ствар и не кажем да не треба постити. Али све би требало да буде индивидуално, јер постоје различите околности. Постоје људи који током поста потпуно одбијају месо, али се њихова раздражљивост повећава. И почну да пију крв једни другима. За мене је боље да једем месо. Сад, ако не може да једе месо и не пије крв, част му и слава.
Протојереј др Григориј Григоријев – Доктор теологије, доктор медицинских знаности, заслужни доктор Руске Федерације.
Крај првог дела
Превела са руског редакција Чудо
Predanie.ru
