19. октобар 2023.
Колико често учинимо нешто што се сматра духовним – молитву, одлазак у цркву, пост, неку милостињу – и помислимо да смо постали „Свети Антоније“. Зато што се упоређујемо… са самима собом. Ми сами себи смо мерило. То је као када неко трчи и мисли да трчи брзо. А онда се појави прави атлета поред њега и он схвати да је могао исто тако и да стоји у месту. Писмо то директно истиче: „Тешко онима који су мудри у својим очима и паметни у сопственој памети“ (Ис. 5, 21). Тако је наша заблуда очигледна: живимо у свету снова, под лажним утиском да смо „сјајни“ и „светачки“. А у ствари бисмо могли да се упоредимо са другим људима и постанемо свесни свог стварног статуса – други људи су наше огледало.
Али, наравно, за хришћанина ти други људи не могу бити они ван Цркве, они са секуларним погледом на свет који није Христов. Јер су Бога избацили из свог живота. Дакле, људи којима морамо да се меримо јесу Божји људи, то јест свети људи, а пре свих, прва међу свима светима – сама Богородица. Морамо свој поглед управити ка њој, првој међу нама, и ка браћи и сестрама међу светитељима. Треба да се у њиховим животима огледамо – они су наше харизматично ја, границе које можемо достићи. Јер они су ти који су следили Христове стопе у највећој могућој мери. Зато је толико важно проучавати њихове животе, њихова дела и црквене химне које им певају похвале.
Ако то чинимо, схватићемо две ствари. Прво, да ћемо и ми почети да делујемо на харизматичном нивоу, јер ћемо на себи видети оно што смо уочили код свих светих: њихову синергију са Христом. Они су га желели у свом животу као одговор на Његову љубав, јер без Њега нису могли ништа. Друго, и што је још важније, непрестано ћемо бити свесни колико смо мали и недовољни, да „ни корака нисмо начинили на путу истинског хришћанског живота“. Суочени са Богородицом и светима, све што можемо јесте да бијемо себе у прса, понављајући изнова и изнова: „Боже, помилуј ме грешног“. Зар то није начин да се доведемо до свете смирености, темеља врлина где Бог дејствује? Свети Јован Лествичник то каже без околишања:
„Немојмо престати да расправљамо о нашим Оцима и светлима који су били пре нас, упоређујући себе са њима. Тада ћемо открити да нисмо ни корак начинили на путу истинског монашког (тј. хришћанског) живота“ (Лествица, Беседа 22, 21).
Традиционална шкотска здравица гласи: „Here’s tae us, wha’s like us? Gye few and they’re a’ deid“, што значи: „Ево нас, ко је као ми? Веома мало, и сви су мртви“.
Извор: pgdorbas.blogspot.com
