Протођакон Владимир Василик
22–23. маја 2018. године у Бањалуци је одржана Седма међународна конференција о концентрационом логору Јасеновац. Била је посвећена сећању на Србе, Јевреје и Цигане (Роме) који су постали жртве усташког геноцида између 1941. и 1944. године. Организатор је било Удружење Јасеновац–Доња Градина. Његов председник је Србољуб Живановић, светски признати стручњак за Други светски рат и хрватски геноцид. За њега је геноцид над Србима у Хрватској лична трагедија: усташе су му убиле родитеље пред његовим очима. Под југословенским диктатором Јосипом Титом професор Живановић био је прогоњен због откривања страшне истине о масакру 700.000 Срба, 80.000 Цигана и 20.000 Јевреја у хрватским концентрационим логорима током Другог светског рата. Конференција је окупила преко шездесет учесника из Србије, Русије, Енглеске, Француске и САД. Први говорник на конференцији био је председник Републике Српске Милорад Додик, који је позвао све да дубље проуче јасеновачку трагедију да се она не би поновила. Један од учесника био је и редовни сарадник Pravoslavie.ru, протођакон Владимир Василик, доктор историје, кандидат теологије, виши предавач на Државном универзитету у Санкт Петербургу. У наставку доносимо његов извештај.
У наше време званични Ватикан и историчари Римокатоличке цркве настоје да прикажу геноцид над Србима у Хрватској током Другог светског рата само као последицу племенске заваде и крајњег национализма у којима Католичка црква, наводно, није учествовала.
Католички аналитичари посебно настоје да заштите монсињора, надбискупа Алојзија Степинца из Загреба, кога је беатификовао папа Јован Павле II, а канонизовао Фрања I, као и папу Пија XII, за чијег понтификата су ова злодела почињена.
Одмах после осовинске инвазије на Југославију (која је укључивала немачке, италијанске, мађарске и бугарске јединице), усташки режим је за такозвану „Независну Државу Хрватску“ донео расне законе по узору на Нирнбершке. Ови закони били су формално усмерени против Срба, Јевреја и Цигана, али су главне мете били Срби, Православље и православни светоназор. Дана 17. априла 1941, на дан капитулације Југославије, донета је Уредба о заштити народа и државе. Претила је смртна казна за угрожавање интереса хрватског народа или опстанка НДХ. Дана 25. априла издат је закон о забрани ћирилице¹, а 30. априла уследио је Закон о заштити аријевске крви и части хрватског народа. Српски грађани били су обавезни да носе траке са словом „P“ – „Pravoslavac“ (православац)². Дана 5. маја 1941. усташка влада донела је решење којим се Српска православна црква на територији НДХ проглашава „незаконитом“. Дана 9. маја ухапшен је српски митрополит загребачки Доситеј (Васић). Дана 2. јуна, по наређењу усташа, затворене су све српске православне основне школе и обданишта³. Међу онима који су стајали иза ових мера били су католички идеолози, укључујући и надбискупа загребачког Алојзија Степинца.
Ове уредбе означиле су почетак истребљења српског православног свештенства. Мноштво српских новомученика који су засијали у том периоду канонизовала је Српска православна црква крајем XX века. Међу њима су митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић) (помиње се треће недеље септембра), митрополит загребачки Доситеј (Васић) (13. јануар) и други.
У наставку ћемо навести неколика житија српских новомученика.
„После немачке окупације Краљевине Југославије почели су свирепи прогон православних Срба у Босни. Ноћи 5. маја 1941. хрватске усташе су ухватиле болесног епископа бањалучког Платона, убиле га и бациле тело у реку Врбању⁴.“
Ево и казивања о мученичкој смрти проте Бранка Добросављевића:
„Дана 6. маја 1941, на свој имендан (Свети великомученик Георгије), архијерејски намесник протојереј Бранко је ухваћен од стране хрватских усташа предвођених учитељем из Вељуна, Иваном Сајфором. Са њим су ухваћени и његов син Небојша, студент медицине, свештеник Димитрије Скорупан, парох у Цвијановића Брду, као и око 500 других Срба. Затворени су у полицијску станицу у Вељуну и зверски мучени, нарочито протин син Небојша. Усташе су покушале да натерају проту Добросављевића да служи опело над сопственим сином, који је још био жив. Ујутро 7. маја 1941. сви су одведени у шуму Кестеновац, близу Хрватског Благаја, где су убијени. Године 1946. посмртни остаци проте Бранка и његових сапатиника пренети су у Вељун и сахрањени у заједничку гробницу⁵.“
А ево и сведочанства о мучеништву митрополита дабро-босанског Петра (Зимоњића):
„На почетку немачке окупације Југославије 1941. митрополиту Петру је саветовано да на неколико дана напусти Сарајево и сачека крај првог таласа хрватског терора, али је он решио да остане са својим народом. После давања изјава немачким и хрватским властима, заједно са католичким бискупом Божидаром Бралом (који је забранио употребу ћирилице), митрополит је 12. маја 1941. ухапшен и затворен у сарајевски затвор. После тешких страдања у Загребу и Госпићу, митрополит Петар је убијен у концентрационом логору Јасеновац, а тело му је спаљено⁶.“
Мучеништво српског православног свештенства било је тек пролог страшној трагедији православних Срба у НДХ. Број Срба убијених од усташа и даље је предмет расправа. Тако је, према Синодалној комисији Српске православне цркве, убијено 800.000 православних Срба, 300.000 је протерано, а 240.000 на силу покатоличено. По нашем мишљењу, стварни број жртава је већи од званичног. Хрвати су само у Јасеновцу убили 700.000 људи. Већина су били православни Срби, а остало Јевреји и Цигани.
Јасеновац није био једини логор. Постојао је и логор Јадовно, где је, према различитим проценама, убијено између 45.000 и 75.000 људи. Око 70.000 људи (углавном жена) ликвидирано је у логору Стара Градишка. Значајно је да су овим последњим управљале… католичке часне сестре. Не можемо а да не поменемо логор Слана на хрватском острву Пагу, где су усташе убиле око 10.000 Срба. То су само неки од двадесет хрватских логора у којима је спровођено намерно истребљење Срба. У ствари, многи Срби уопште нису ни стизали до логора.
Начини умирања логораша били су ужасни. Неки су умирали од глади, надничења и епидемија. Неки су стрељани, али већина је убијана хладним оружјем: усташе су им пресецали гркљане посебним ножевима („србосецима“), разбијали лобање чекићима, одсецали руке, ноге, прсте, уши, усне, вађили очи, одсеца ли женама груди. Говорило се да је један усташа носио бројаницу од српских очију, а други каиш о којем су висили српски језици⁷. Неке Србе су терали да пију топлу крв својих управо покланих сродника, након чега би и њих изболи насмрт.
Злочини из Тридесетогодишњег рата (1618–1648), када су Валштајнови Хрвати одсецали чешкој деци руке и качили их на капе, поновили су се у XX веку. Можемо ли ове нечовечне, свирепе поступке објаснити „етничком дивљаштвом“ и „архаичним фанатизмом“ Хрвата? Одговор је: „не“.
Познато је да идеологија даје убици оправдање. Идеологија усташа (што значи „буниовници“, „устаници“) и њиховог вође (касније „Поглавника“ НДХ) може се окарактерисати као клерикални фашизам. Усташе су тежиле потпуној хрватској независности, и кад су је добили радикалним мерама, признавали су за држављане само Хрвате и Немце, којима су давали почасно аријевско држављанство, док су Срби, Јевреји и Цигани постајали „државна својина“, попут стоке. Анте Павелић је био бескомпромисан: за „коначно решење хрватског питања“ трећина Срба је требало да буде побијена, трећина покатоличена, а трећина протерана. Његов слоган је био: „Или преко Дрине, или изнад Дрине“. Тако је и спровођен: низ Дрину су плутала тела са таблама „за Београд краљу Петру“, као и одсечене дечје главе са таблама „за београдску пијацу“⁸. Требало би нагласити да је Павелић био побожан католик. Чак и у егзилу у Аргентини свакодневно је слушао мису. Замишљао је хрватску државу као бастион католицизма насупрот Православљу, исламу и комунизму. Био је „одлучан борац“ за традиционалне католичке вредности и позивао своје саборце на немилосрдност: „Немамо право бити хумани.“
И Римокатоличка црква је, са својим представницима, у свему томе учествовала. Дана 5. маја 1941. Павелић је заједно са министром просвете и вера Милом Будаком усвојио Закон о верским прелазима, који је обавезивао православне да пређу на католичанство. Управо је Миле Будак 22. јуна 1941. у Госпићу изјавио: „Побићемо трећину Срба, трећину ћемо протерати, а трећину ћемо силом превести на римокатоличку веру и тако их направити Хрватима. Збрисаћемо све њихове трагове, и од њих ће остати само рђав спомен. За Србе, Јевреје и Цигане имамо три милиона метака!⁹“
Треба нагласити да је тај ужасни говор објављен у службеном гласилу Загребачке курије, „Katolički list“.
Одмах потом исто гласило је објавило посланицу монсињора, надбискупа загребачког Алојзија (Степинца), који је Србе дефинисао као „отпаднике од Католичке цркве“ и поздравио нови закон. Дана 31. јула исте године то исто гласило позвало је на убрзање процеса „превођења“ Срба у католичанство. Године 1943. Степинац је писао Ватикану да је 240.000 Срба у НДХ преведено у католичанство¹⁰.
У таквој атмосфери се спроводило „превођење“, тачније – присилно покатоличавање Срба. Позив свештеника Дионизија Јурицевића, упућен мештанима села Стаза, где је дошао да насилно крсти православне у католике, гласио је:
„Добро знамо где ће бити послати они који одбијају крштење. Ја сам већ ‘очистио’ све ове јужне крајеве, од дојенчади до стараца. И спреман сам да то учиним и овде ако буде потребно, јер данас не би био грех убити ни седмогодишње дете ако смета напретку нашег усташког режима… Не обазирући се на моје свештеничке одежде. Знајте да, ако треба, могу узети митраљез и затрти све који ће се опирати држави и усташким властима¹¹.“
Али ни „прекрштавање“ није гарантовало живот. Усташе су често затварали новопокрштене Србе у православне цркве и спаљивали их живе или их на други начин убијали, објашњавајући новообраћеницима: „На нама су ваше душе, а не тела.¹²“ Значајно је да су покрштавани само сељаци, док су Срби у градовима били осуђени на ликвидацију, сматрани носиоцима српске националне свести и неподобним за „преваспитање“.
Монсињор надбискуп Алојзије (Степинац) све је то одобравао. Штавише, папа Пије XII захваљивао је Степинцу и католичком свештенству на труду око „превођења шизматика“¹³. Степинац је папу обавестио да је 240.000 православних Срба преведено у католичанство.
Католички свештеници, калуђери и часне сестре узели су најактивнијег учешћа у геноциду над православним Србима. Други заповедник злогласног Јасеновца био је фрањевац Мирослав Филиповић. „Сваке ноћи излазио је из куће да коље, а у зору се враћао са крвавим одеждама… Једном су му довели заточеника док је ручао. Свештеник је устао, хладнокрвно га убио, па наставио ручак, рекавши: ‘Позовите гробара.’“ Говорило се да је уживао да пије крв својих жртава и понављао: „Ово је крв комунистичка и јеврејска! Нека се напијем!“ И није био једини „клерикал“ касапин у Јасеновцу. Били су ту и озлоглашени јасеновачки стражари – калуђери Мајсторовић, Бркљанић и Булановић – који су убијали заточенике.
Фрањевци су извршили масакре у селима Дракулић и Шарговац близу Бањалуке, где је поклано око 2.000 Срба. Усташким одредом за „етничко чишћење“ Срба командовао је калуђер Августин (Чевола), који је увек носио оружје у рукама. Калуђер Сидоније (Шолц) насилно је покрштавао Србе и није се устручавао да масакрира српске свештенике и мирјане који су одбијали католичење. Католички свештеник из Удбине, Мате Могуш, у проповеди је позивао вернике да протерају Србе из Хрватске или да их истребе.
И таквих примера било је на хиљаде. Према Међународној комисији за истину о Јасеновцу, 1.400 католичких свештеника (две трећине укупног броја) учествовало је у геноциду. Варварска свирепост католичког свештенства прешла је сваку меру, тако да су чак и Немци (који нису презали да за једног немачког војника стрељају 100 српских талаца) морали да интервенишу. Тако је свештеник Мата Гравановић стрељан заједно са неколицином усташа од стране нациста због… масовних злочина над Србима. Католичко свештенство је учествовало у геноциду све до краја рата.
Схватајући да је немогуће спасити углед хрватског клера, апологете Католичке цркве покушавају да оперу надбискупа загребачког Алојзија (Степинца), тврдећи да он или није знао за ужасна злодела свог клира и пастве, или се активно борио против њих. Ниједна верзија не стоји. Степинац је био добро обавештен и превише моћан да не би имао контролу над својом надбискупијом. Што се тиче тврдње да се „борио против себи потчињеног клера“, трагова те борбе нема. Као вођа војног свештенства у Хрватској Степинац није учинио ништа да спречи подређене у вршењу страшних злочина. Напротив, убијицама је делио иконе и крстове уместо да их одлучи од цркве. Подржавао је „Поглавника“ и његов програм, примао његова одликовања, на сваки начин подупирао нове власти и јавно охрабривао оно што се у Хрватској дешавало¹⁴. Стога је, макар као пропагандиста и администратор који је покривао злочине, био саучесник у геноциду.
Степинац је одиграо велику улогу у неутралисању сваког могућег отпора геноциду у Ватикану. Године 1941. активно се залагао за дипломатско признање НДХ од стране Ватикана, што је Ватикан коначно и учинио де факто. Штавише, папа Пије XII у Риму је примао делегације хрватских усташа, иако су у Рим стизали извештаји о њиховим злочинима. Захваљујући дипломатским напорима надбискупа Степинца, уз папину потпуну невољност да поверује тим извештајима, они су остали „глас вапијућег у пустињи“¹⁵. Као последица, Анте Павелић није бринуо о ставу Ватикана. Представник НДХ Никола Рушиновић написао је да је током разговора са подсекретаром државе Ватикана Ђованијем Батистом Монтинијем (будућим папом Павлом VI) о злочинима усташког режима овај рекао: „Ватикан гледа са сумњом на сваку негативну информацију о Хрватској.¹⁶“ Једини човек у Ватикану који је протестовао против геноцида над Србима био је учењак теолог Ежен Дисеран, али су га третирали као будалу којој не треба веровати. Пије XII је остао глув на те доказе не само због своје сервилности према Хитлеру и Мусолинију, него и зато што га је импресионирала ревност Анте Павелића и његових поданика у ширењу „истините вере“ међу „шизматицима“, као и његова брутална решеност да спроведе свеобухватни католички пројекат, који би постао упориште против „социјалистичке претње“ насупрот либерализму западних демократија. Штавише, привлачила га је прилика да се обрачуна са главним ривалом римокатолицизма на западном Балкану – Српском православном црквом. Што се тиче стотина хиљада убијених православних хришћана, сматрао је да ће „рат све грехе отписати“ и да се „победници не суде“. У случају неуспеха могли су се оградити од „дивљих хрватских националиста“¹⁷.
После рата, Ватикан је активно учествовао у операцији „пацовских канала“ (ratlines) да би помогао усташама, укључујући и католичке клерике, да избегну правду. Међу онима који су помагали усташама у Риму били су Аустријанац (Хрват пореклом) Алојзе Худал и Папски хрватски колеџ Светог Јеронима, на чијем челу је био Крунослав Драгановић. Уз његову помоћ велики број усташких вођа и клерика који су сарађивали са њима (предвођени бискупом Иваном Шарићем) побегао је из Хрватске са опљачканим златом и скривао се у Риму¹⁸. Није искључено да је Павелић избегао казну захваљујући заузимању Пија XII: када је један амерички обавештајац покушао да лови „крвавог Поглавника“, понтифик је инсистирао на његовој депортацији¹⁹.
Ипак, известан број кољача, укључујући и оних у камилавкама, добио је заслужену казну. После рата југословенске власти су ухапсиле неке свештенике који су учествовали у злочинима. Неколико стотина католичких свештеника је процесуирано и, после прописног судског поступка, многи су осуђени на смрт. Наравно, надбискуп Алојзије (Степинац) изведен је пред суд; осуђен је на шеснаест година затвора и принудног рада због сарадње и учешћа у геноциду. Међутим, одслужио је само пет година, ослобођен је принудног рада и касније стављен у кућни притвор у родном Крашићу. По мерилима оних сурових дана, „прошао је са једним великим страхом“. Временом је проглашен „мучеником“ и „жртвом комунизма“. Године 1998. Јован Павле II га је беатификовао, а 2015. га је папа Фрања канонизовао. Канонизација Степинца је равна пљувању на стотине хиљада жртава геноцида (који су покренуле усташе) и признању умешаности Ватикана у те злочине. Папа Пије XII није реаговао на терор у Хрватској, иако је био добро обавештен о њему²⁰. Папа није екскомуницирао ниједног џелата, док је 1949. екскомуницирао све комунисте. Поврх свега, овај понтифик је дугогодишњи подржавалац нехуманог усташког режима на светској сцени и више је волео да помогне стотинама, ако не и хиљадама, ратних злочинаца да побегну преко ватиканских „пацовских канала“.
А како објаснити ову нечовечност и потпуно презирење према хришћанским вредностима?
У православној аскетској традицији постоји појам духовне прелести, која се тиче демонског утицаја и обмане. Ништа чудно што нас је Христос упозорио: „Долази час кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини“ (Јн 16, 2). Нажалост, ово духовно слепило је природна појава у римокатоличкој аскези и теологији, нарочито у њеном учењу о спасењу делима. „Добра дела“ се процењују по циљу; а, како знамо, „циљ оправдава средство“. Ови кољачи су, по свему судећи, веровали да су „мученици савести“, преузимајући на себе све те грехе „ради већег и светлијег будућег добра хрватске нације“ и ради тријумфа „свете католичке вере“. Оправдавајући се, можда су се позивали и на стихове из Старог завета, попут овог: „Праведник ће се радовати кад види освету, умиће ноге своје у крви безбожничкој“ (Пс 58, 10). Сасвим је могуће да су, вршећи масовна силовања и убиства, падали у стање религијског заноса.
И треба да знамо то и имамо на уму.
Протођакон Владимир Василик
Pravoslavie.ru
23. 7. 2018.
Ево превода на српски (ћирилица), уједначеног библиографског облика:
1. **Југославија у двадесетом веку: огледи из политичке историје.** Ур. К. В. Никифоров, А. И. Филимонова, А. Л. Шимајкин и др. Индрик, 2011, стр. 396.
2. **В. И. Косик.** *Хрватска православна црква (од оснивања до укидања) (1942–1945).* Москва: Институт за словенске студије РАН, 2012, стр. 15.
3. **Исто,** стр. 15–16.
4. **В. В. Василик.** „О традиционалној трезвености, одговор Виктору Грановском“ // *Истина о генералу Власову.* Санкт Петербург, 2009, стр. 85.
5. **Исто,** стр. 86.
6. **Исто,** стр. 87.
7. **М. А. Ривели.** *Архиепископ геноцида.* Санкт Петербург, 2011, стр. 103.
8. **И. Фумич.** *Деца – жртве усташког режима.* Загреб: Народне новине, 2011.
9. **Виктор Новак.** *Magnum Crimen: Пола века клерикализма у Хрватској.* Загреб, 1948, стр. 605.
10. **Марко Аурелио Ривели.** *Архиепископ геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941–1945* (на руском). Москва, 2011, стр. 119.
11. **Исто,** стр. 123.
12. **Сима Симић.** *Прекрштавање Срба за време Другог светског рата.* Титоград, 1958.
13. **Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић** и др. *Српска Крајина.* Београд: Матић, 2011, стр. 152.
14. **М. А. Ривели.** **Исто,** стр. 120–150.
15. **Владимир Дедијер.** *Ватикан и Јасеновац. Документи.* Београд: Издавачка радна организација „Рад“, 1987.
16. **Исто,** стр. 139.
17. **Мајкл Фејер.** *Католичка црква и Холокауст, 1930–1965.* Индијанаполис: Indiana University Press, 2000. (Више о ставу Ватикана према геноциду над Србима.)
18. **Исто,** стр. 40.
19. **Мајкл Фејер.** *Пије XII, Холокауст и Хладни рат.* Индијанаполис: Indiana University Press, 2008, стр. 223.
20. **Владимир Дедијер.** *Ватикан и Јасеновац. Документи.* Београд: Издавачка радна организација „Рад“, 1987.
Исто, стр. 15–16.
В. В. Василик. „О традиционалној трезвености, одговор Виктору Грановском“ // Истина о генералу Власову. Санкт Петербург, 2009, стр. 85.
Исто, стр. 86.
Исто, стр. 87.
М. А. Ривели. Архиепископ геноцида. Санкт Петербург, 2011, стр. 103.
И. Фумич. Деца – жртве усташког режима. Загреб: Народне новине, 2011.
Виктор Новак. Magnum Crimen: Пола века клерикализма у Хрватској. Загреб, 1948, стр. 605.
Марко Аурелио Ривели. Архиепископ геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941–1945 (на руском). Москва, 2011, стр. 119.
Исто, стр. 123.
Сима Симић. Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград, 1958.
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. Београд: Матић, 2011, стр. 152.
М. А. Ривели. Исто, стр. 120–150.
Владимир Дедијер. Ватикан и Јасеновац. Документи. Београд: Издавачка радна организација „Рад“, 1987.
Исто, стр. 139.
Мајкл Фејер. Католичка црква и Холокауст, 1930–1965. Индијанаполис: Indiana University Press,
2000. (Више о ставу Ватикана према геноциду над Србима.)
Исто, стр. 40.
Мајкл Фејер. Пије XII, Холокауст и Хладни рат. Индијанаполис: Indiana University Press, 2008, стр. 223.
Владимир Дедијер. Ватикан и Јасеновац. Документи. Београд: Издавачка радна организација „Рад“, 1987.
Извор: orthochristian.com
