Господ наш Исус Христос, Син Бога Оца, друго лице Свете Тројице, узима на себе и у своју личност и у своје биће природу човека, да би управо испунио све оно што наш праотац Адам није успео. Где је омануо да тако кажем и што за последицу има да смо ми данас робови смрти, греха и страдања.
Господ се жртвује, спушта се са висине своје славе и прима на себе људско тело, а тиме прима и проклетство које људско тело носи. У свему је био једнак нама осим у греху. Једини без греха, али је претрпео и муку и бол и страдање и ужасну смрт на крају, као што знамо. Али исто тако донео је и нешто ново за све нас.
Све што је Христос чинио у свом домостроју спасења чинио је ради нас свих и у име свих нас, те тако велики догађаји о којима читамо и велики Христови празници које славимо, они сви се конкретно тичу нас. Као и Његово крштење.
Дакле, Он је први који се крстио па се и ми сад сви крштавамо.
Он је тај који се преобразио на гори Таворској и тај догађај ми до данас прослављамо. Он је тај који је прошао смрт и крст али Он је тај који је и васкрсао. Дакле и ми ћемо васкрснути, и ми се надамо васксењу. Он је тај који се вазнео на небеса. И Он је тај који је људску природу узнео до престола Бога Оца. То значи да и ми верујемо да ћемо кроз Њега и ми досегнути славу Божију и бити такође вазнети. Зато нам овај дан посебно доноси једну поруку.
Господ је, идући на таворску гору повео три своја ученика – Петра, Јована и Јакова и пред њима се пробразио, показавши им тада своју Божанску природу у мери у којој су они то могли да приме и да виде. И они се нађоше у једном, да тако кажемо, духовном шоку. И Петар, од лепоте и милине тог призора, завапи Христу – Господе, добро нам је да будемо овде; ако хоћеш хајде да овде начинимо три кућице сјенице и да никад одавде не одемо.
Свети оци тумаче да је Господ управо хтео да надахне своје ученике пред оно што предстоји, а предстојало је крст и страдање; да их на један начин охрабри, да имају снаге да поднесу сва искушења која ће уследити.
Кад је Христос са апостолима сишао са брда таворског, прво што им је рекао је да му ваља ићи у Јерусалим и да ће тамо пострадати. И тада је апостол Петар узвикнуо „Не Господе, ти то не смеш учинити!“, Христос је изговорио: „Иди од мене сотоно, ти не знаш шта је Божије!“. Што ће рећи да и крст и страдање морају да се преживе. Међутим, Господ нам открива шта нас чека и зашто смо створени: наш циљ живота је приступање Цркви. То је оно за шта смо створени. Обожење. Учествовање у Божанским енергијама.То је оно што је намењено човеку.
Имамо данас тај случај да обични људи који нису упознали тајну живота у Цркви, критикују Цркву, сматрајући да је Црква некаква моралистичка институција у коју треба да дођемо да бисмо постали бољи људи; и да ја, односно ми као свештеници, треба да вам говоримо шта треба а шта не треба да радите, како бисмо постали „идеални грађани“ наше земље Србије. То није циљ Цркве. Ми свештеници када кренемо да народу много држимо неке лекције, они кажу „па видите ви какви сте!“, јер сви смо ми грешни и није оно што ће нас спасити наша правда и наша праведност. Има добрих људи који нису хришћани, има дивних људи који нису хришћани… Добар човек био, па опет је на крају умро.
Дакле не можемо ми својом добротом победити страдање и смрт, нити је Бог неки судија (у овоме смислу јуридиктичном, односно у смислу како то функционише држава), па да Он бележи на папир наша добра и лоша дела, па кад „одемо горе“ да нам све то извага, израчуна и измери. Потребно је да се још овде и сада сјединимо са Христом, да нешто Божанско у себе примимо.
Долазимо у Цркву да Духом Светим примимо оно што је небеско, оно што је Божанско, оно што нам свет не може понудити. Зато нам је Црква битна и зато не можемо без Цркве; долазимо да се причестимо, да примимо самог Господа у себе. Кад би нам се само отвориле очи да можемо то да увидимо.
Но, напослетку ћемо и дознати колика је то радост, част, величина и богатство што ми самога живога Бога примамо у себе и постајемо једно са Њим. И то је оно што треба да буде наша примарна жеља и радост и благодарност Богу што Он то нама даје бесплатно, не тражи нам ништа, тражи само да имамо љубави и да праштамо као што је и Он нама опроститио. И да верујемо у Њега, јер Он је тај, који у име наше, побеђује.
Причешћујући се, ми свештеници делимо хлеб и вино – тело и крв Христову вама, да би сте се и ви причестили. Али заправо дешава се нешто супротно: није да се Христос дели на многе Христосе и свако добија по једног свог, приватног, којег може да носи кући. Не, него се ми сви, који се причешћујемо, сједињујемо у једном Христу и сви постајемо једно. То је тајна Цркве. То је врло битно да знамо кад се причешћујемо, кад долазимо у Цркву. Нисмо ми ту само себе ради, нисмо ту сами. Чак без другог човека ми и не можемо да дођемо до Бога. Зато је Бог и постао човек. Он је постао човек али се опет и склонио, сакрио се од нас да бисмо ми могли, опет као људи, што и јесте суштина, да схватимо да је Бог у нама и да једни без других не можемо упознати Бога и да нас Бог подједнако воли и зато ми долазимо у Цркву да се причестимо, али исто тако када одемо из Цркве, ми морамо да будемо свесни да су тај брат и та сестра, да су они моји. Да је љубав – наша заповест и да љубав је управо оно што је Христос оставио нама као својим ученицима. Та је љубав конкретна, није као оно у смислу – седим кући и маштам како волим Бога. Не, него имам брата и сестру поред себе према којима показујем конкретну љубав.
И на тај начин, волећи ближње, каже Христос – онај који учини једноме од ове моје најмање браће, мени је учинио. Дакле онај који учини неком који је тужан, ко је у потреби, који је повређен итд, кад у име Христово њима чинимо, самом Христу чинимо. Јер Христос се, љубављу својом, поистоветио са сваким човеком. То је као кад ми кажемо – учини то и то мом пријатељу, биће као да си мени учинио. То исто Господ и нама на један други начин поручује и Он је заиста ту са нама и Он је тај који нас милује, који нас љуби, који нас спасава, који нас позива.
И зато, увек и изнова, позивамо вас да не будемо немарни према дару који нам Господ даје – Он нам нуди обожење већ овде и сада.
Не треба само да чекамо и да се надамо и верујемо у Царство Божије. Сада ми већ предокушавамо, већ сада ми треба да осетимо тај поветарац Божанске слободе. Ево, светитељи Божији су пример за то. Они су за време свог живота већ били достигли обожење и почели да творе чудеса, као рецимо свети Зосим и Јаков: они су за живота били свети и чинили чуда, примивши Божанске дарове.
Многи од њих су, као што су апостоли Петар, Јаков и Јован видели таворску светлост, Господа у слави, многи светитељи су за време свог живота на земљи видели ту Божанску таворску светлост.
То вам говорим зато што већ сада ми морамо да учествујемо у ономе што ће нам тек доћи; већ сада ми треба да се радујемо; већ сада ми треба да кажемо – победили смо! Већ сада и овде, ми постајемо чланови и грађани Царства Божијег – Јерусалима небеског. Ово је слика Царства Божијег: Христос је овде, међу нама, а ми смо окупљени око Њега – тако ће изгледати Царство Божије. И то није слика која нема везе са реалношћу. Учествујући у њој овде и сада, ми заправо учествујем у ономе што ће се десити у будућности. И само зато што још увек нисмо прошли ту капију смрти и то страдање, не значи да ту реалност не можемо предокушати већ овде и већ сада.
Христос није дошао у пуној сили и слави али нам се даје на један тајанствен, мистичан начин, па апостол Павле каже „то је као у слици, као у огледалу, као у загонетки, али без тога нема нема спасења“. Ако овде и сада не заволимо Христа, не препознамо Христа, не учествујемо у Светом причешћу, узалуд се ми надамо, џаба наша добра дела, џаба се надамо! Колико пута сам само чуо речи: „Па ја не крадем, нисам убио, ваљда ће ме Бог погледати.“
Ма ево ти га, Бог те чека овде на Литургији и нуди ти се! Дођи и прими Га! И кад одеш одавде, Бог је тамо где ти је комшија и где ти је сваки човек којег ти Бог ставља на животни пут.
Нека је слава Господу нашем, нека нам буде свима милостив, хвала му на неизмерно великој љубави коју има према нама! А ми да се радујемо, да благодаримо, да будемо прави. То је одлика хришћана. Крст и мука морају да буду и да прођу. Свако од нас има неки свој проблем. Никада да не посумњамо да ће нас Господ оставити. Никада да не посумњамо да ће скренути поглед свој од нас. Он нас толико воли да је и живот свој дао за нас. Он је увек уз нас. И на крају, Његова је победа!
У то име још једном све вас позивам да кад год сте у прилици да учествујете у Светим тајнама Цркве, да се причешћујете, да примате Бога у себе. Он је тај који нам спира грехе, који нас благосиља, који нас обожује. Немојмо да будемо лењи и да се вадимо на нешто друго и да се причешћујемо једном годишње. Наравно да се треба припремати, наравно да треба имати страхопоштовање, да треба имати љубави, да треба чинити дела љубави, да се треба кајати. Све то треба радити, све то да бисмо се причестили. Али не да нам, ако тако не живимо, то служи као оправдање и ником ништа, па да се онда сетимо Бога једном годишње.
Ми пропуштамо на тај начин. Милостив је Он, није Бог цепидлака. Бог је диван! Он жели да ми дођемо, жели да уђе у нас. Он једва чека да буде са људима. Стоји испред врата срца нашег, куца и чека да му ми отворимо. А ми заборавимо на Бога и оправдавамо се, не интересује нас – „шта сад да се причешћујемо свако мало, довољно је једном годишње или никад.“ Или пак, нисам постио, нисам ово, нисам оно, или грешан сам…
Ако сам грешан, то је моја одговорност! И опет Господ каже оној блудници – Праштају ти се многи греси јер си велику љубав имала.
Имајмо зато и ми љубави и верујмо у нашег Господа. Имајмо поверења, опростиће Господ нама и наше грехе.
