Из Пролога
У једном византијском граду живео је епископ којег је народ много волео. Али једном се догодило нешто страшно: по својој слабости или због лакомислености, а уз то наравно и по наговору самог ђавола, дотични епископ пао је у блуд.
Кад је у недељу цео град дошао у цркву на свету Литургију, епископ је изашао пред окупљени народ, скинуо омофор, знак епископског достојанства, и рекао:
– Не могу више бити ваш епископ јер сам пао у блуд.
Прво је настао тајац, а онда целом црквом одјекнуше јецаји. Људи су стајали и плакали. Плакао је и епископ погнувши главу пред својим верницима. Напокон се људи мало смирише и рекоше:
– Шта сад да радимо? Ми те свеједно волимо и зато си ти и даље наш епископ и пастир! Зато облачи одежде и служи свету Литургију!
На то епископ одговори:
– Хвала вам за вашу великодушност, али ја заиста не могу више бити епископ. Епископ који учини такав грех по правилима светих отаца није достојан да служи свету Литургију.
Народ му одговори:
– Ми не знамо сва та ваша правила, али верујемо да су исправна и важна. Но током година које си провео служећи у нашем граду ми смо те заволели. Свашта се у животу догађа. Облачи своје одежде служи свету Литургију! Ми ти опраштамо.
Епископ се горко осмехну:
– Ви сте ми опростили, али ја сам себи никад нећу опростити, нити ће ми Црква дати опроштај. За мене нема оправдања пред Богом. Зато направите пролаз! Отићи ћу у пустињу да оплакујем своје грехе и да се кајем због њих.
Мећутим, народ се још јаче збио испред епископа и нису му дозволили чак ни да сиђе с амвона.
– Не, то не може! – били су упорни верници. – Ти си наш епископ и зато се облачи и служи свету Литургију!
Све је то трајало до касно увече. Народ је био толико упоран да несрећни епископ није знао шта му је чинити. Пошто је најзад схватио да га народ неће пустити да оде, рекао је:
– Добро, биће како кажете! Остаћу, али само под једним условом. Сад ћете сви изаћи из цркве, а ја ћу лећи у припрати. После тога сви ћете се вратити у цркву, али тако да ме свако од вас згази ногама како би сви схватили да сам велики грешник и да сам то заслужио.
Сад већ епископ није хтео да попусти тако да је народ био принуђен да се с тим помири. Сви су изашли из цркве, а епископ је легао на сам праг па су сви верници, од старог до младог, с ужасом, а многи и са сузама, ушли у цркву газећи архијереја.
Кад је и последњи верник ушао у цркву, сви су зачули глас са неба: „Ради великог смирења опрашта му се његов грех!“
Ипођакони су обукли епископа у свештеничке одежде и служио је свету Литургију.
Књига: НЕСВЕТИ А СВЕТИ
